Onaj ko ima zvanje mornar – motorista može upravljati brodom. Zahvaljujući tome Vera Čelić desetak godina bila je kapetan lađe i vozila turiste crnogorskim primorjem sedamdesetih godina prošlog veka.

        „Na žali smenjuju se noći i jutra. Hoće li neko sutra upitatiza drsku kapetanicu? Njoj se danas svi maestrali, bure i tramontane oslikavaju na licu.“
        Ovo su stihovi pesme koja je još u povoju, a za koju je Vera Čelić dobila inspiraciju podsećajući se burnih budvanskih godina kada je zarad „velike ljubavi prema jednom zgodnom, privlačnom Budvaninu, napustila stalan posao i školovala se da bi mogla upravljati brodom, da bi mogla biti više s njim“.
        Da je život čudan, nepredvidiv, koliko ljubavi i patnje može doneti, to je osetila 66-godišnja Vera Čelić. Njen put je vodio od Loka gde je rođena i rano ostala bez roditelja, preko Titela i Novog Sada gde je završila osnovnu školu.
        – Tetka, koja me usvojila, htela je da upišem Učiteljsku školu. Ja, svojeglavi devojčurak, opredelila sam se za poljoprivrednu u Iloku, gde sam bila smeštena u đački dom za koji me vežu izuzetno lepe uspomene. Po završetku škole udajem se, rađam dva sina, razvodim i sa mlađim sinom, 9 – mesečnom bebom, dolazim u Bosanski Brod, tu se ponovo udajem, rađam kćerku, koja ostaje kod oca i stižem u Budvu, priseća se Vera.
        – Nakon 6-mesečnog školovanja na polaganju se pojavilo 19 muškaraca i ja. Prijatelji tvrde da se ni danas žene ne opredeljuju za ovaj poziv. Pošto sam ispit sa lakoćom položila dajem otkaz u preduzeću „Avala“ gde sam radila kao turistički vodič. Bila sam kapetan na brodiću za pedesetak osoba. Vozila sam turiste na relaciji od Bara do Zelenike, najčešće su to bili turisti iz Nemačke jer dobro govorim taj jezik, priseća se Vera Čelić.
        Zimi dok su brodići u luci „frau kapitano“, kako su je zvali turisti, je šila, plela, pisala pesme, da bi u rano proleće počelo uređenje brodića za novu turističku sezonu.
        Zbog velikog pritiska rodbine nevenčanog muža koji je bio na izdržavanju kazne kao politički osuđenik u Sremskoj Mitrovici, i koga je deset godina redovno posećivala jednom mesečno, prodala je brod.  Zaposlila se u Montenegroturistu, neplanirano napustila Crnu Goru i od pre 21 godinu vratila se u rodno mesto gde sa Zlatkom Panićem živi treće doba.

Član Udruženja književnika

        Počela je pisati sa 10 godina. Bila je redovan saradnik Dnevnikovog dodatka za decu Neven. Prvu nagradu uručio joj je Mika Antić. Odnedavno je član Udruženja književnika Srbije na šta je veoma ponosna.

Autor: Dušanka Buvač
Datum: 24, 11, 2006.