Profesor mašinstva na Beogradskom univerzitetu i osnivač Mašinskog fakulteta u Beogradu rođen je u Titelu

        U Titelu, 19. decembra 1853. po starom kalendaru, odnosno, poslednjeg dana te godine, 31. decembra, po novom kalendaru dobili su Draginja i Pavle Zorić sina, koji je po ujaku, Svetozaru Miletiću, dobio ime Svetozar. Pavle Zorić je bio kovač, a 1847-8. učio je u Beču veterinarstvo. Njegova supruga Draginja, rođena u Mošorinu, bila je ćerka čizmara Sime Miletića. I starije dete Draginje i Pavla Zorića, ćerka Mileva, potonja učiteljica, rođena je u Titelu. Ona se udala za Dimitrija Petrovića Mitu, sa kojim je dobila između ostale dece i ćerku slikarku Nadeždu Petrović i sina Rastka petrovića. Pavle Zorić je aprila 1853. konkurisao za mesto gradskog veterinara u Novom Sadu, ali nije izabran. Početkom 1854. ili, još pre, 1855, krajem februara ili početkom marta, prešli su supružnici Zorići sa decom u Beograd. Srpsko državljanstvo zatražio je Pavle 1858. i dobio ga, sledeće godine, 1859, pošto je dobio otpust iz Austrije.  U Beogradu je bio kovač sve do 1866, kada je položio ispite i postao učitelj. Učitelj je bio u selima kraj Beograda, Velikom Selu i Vinči, 1871-3. u selu Kotraži, u čačanskom okrugu, a potom opet u Vinči. Objavio je zbirku Junačke pesme. Sudeći po očevom službovanju, Svetozar Zorić je osnovnu školu mogao završiti u Beogradu. Biće da je onde završio i gimnaziju. Iz zatvora u Vacu, 31. maja 1871, Svetozar Miletić je pisao Jovanu Boškoviću u Beograd:

„Ne znam koliko imate još novaca za mog nećaka, Svetozara Zorića, ali ja želim da on bar ne sirotuje, ako ga i ne mogu Bog zna kako snabdevati i rad sam moju sestru poštedeti i zakloniti, zato neka mu se, ne šest for. mesečno, nego i više od moje strane daje, koliko je nužno da uz ono što od države dobija ima zdrav stan i uredan, zdrav kost, a isto tako da mu sad za leto potrebne haljine nabave, i knjige koliko treba. Zato Vas molim, da preslušavši ga, javite mi šta treba, i ako kod skupitelja Zastave ili kod Valožića ima Zastavinih novaca (skupitelj je nadzornik Čitaonice), a oni neka zadrže koliko je za gornje nužno, pa ću ja poslati, ili poslati dati asignaciju da Vama izdadu, ako nema, a ja ću Vam ili u novcu poslati (…). Opomenite i nećaka mog da mi piše“.

        O Đurđevdanu te godine pisao je Miletić Boškoviću i ovo: „Kažite mom nećaku da mi piše i da mi javi gde se bavi drugi mu ujak, Đoka Miletić, moj brat“. Nije jasno da li je Svetozar Zorić, tada u sedamnaestoj godini, bio u završnom razredu gimnazije ili je već započeo studije na Velikoj školi. Otac mu je tada bio učitelj u Vinči, ili je već bio u Kotraži, kada se Miletić brinuo za njegov stan i ishranu. U svakom slučaju imao je državnu stipendiju, a pomagao ga je i ujak, Svetoza Miletić „da ne sirotuje“ i da mu „sestru poštedi“, a bio je u zatvoru, u Vacu.

        Svetozar Zorić je, sudeći po svemu, studije započeo na Velikoj školi u Beogradu, odnosno na njenom Tehničkom fakultetu, a nastavio ih je u Frajburgu, Gracu i Karlsrueu gde je 29. oktobra 1880. i diplomirao. Specijalizovao je je tokom studija mašinstvo. Radio je potom u Frajburgu i Parizu, kao i u još nekim mestima u Nemačkoj i Belgiji. Od 1880. do 1886. radio je na železnici u Francuskoj, Orleanskoj i Zapadnoj. Poslednje tri godine radio je u konstrukcionom birou na studiji lokomotive za veće uzbrdice i izradio jednu novu kočnicu prikazanu na izložbama u Anversu 1885. i 1906. u Londonu. Na projektima železničke pruge Tanger – Fes – Meknez radio je 1886, ali taj projekt nije realizovan. U julu 1886. vratio se u Srbiju i zaposlio kao inženjer na železnici. Na organizovanju Srpskog brodarskog društva radio je 1895-9, kada je radio i na projektovanju parobroda, šlepova i remorkera. Zalagao se za primenu novih konstrukcija na parobrodima, gvozdenih lopatica na točkovima, parne krme i drugo. Bio je i te4hnički konsultant Glavnog saveza zemljoradničkih zadruga i za njega izradio projekat silosa za žito, podrum za preradu vina, mlekaru za proizvodnju sira i putera, kao  i radionicu za popravku poljoprivrednih mašina. Op 1895. bio je član komisije za polaganje ispita za vođe lokomotiva i drugih komisija. Bio je odlikovan ordenom sv. Save 4. stepena i Takovskim krstom 4. stepena, kao i ordenom francuske Počasne legije. Za honorarnog profesora Nauke o mašinama na Tehničkom fakultetu imenovan je 24. novembra 1887, a penzionisan je 1925. godine. Njegova predavanja  O građenju lokomotiva bila su, prema sopstvenim rečima, enciklopedijska. Pisao je za Tehnički list i objavio posebno dva rada: Rezultati eksploatacije srpskih državnih železnica 1893. i 1895. Privredna moć Srbije. U Srpskom književnom glasniku objavio je nekoliko putopisa. Predavao je tehničko crtanje u Kulikovoj crtačkoj školi i u njoj učio slikarstvo sa sestričinom Nadeždom Petrović. Slikao je i bio je kolekcionar slika, ali su one propale u Prvom svetskom ratu. Ćerka mu je bila slikarka Milica Zorić, supruga Rodoljuba Čolakovića.

        Sudeći po svemu, Svetozar Zorić je dobijao pomoć od države i ujaka, Svetozara Miletića, i to nesebično vraćao.

        Ne zna se da li je Svetozar Zorić navraćao rođacima u Titel. Izvesno je da je njegova ćerka, slikarka Milica Zorić, dolazila sa suprugom Rodoljubom Čolakovićem u Titel. Dolazili su u posetu rodnom mestu Svetozara Zorića. To bi opet moralo da znači da je Svetozar Zorić podsećao ćerku na rodni Titel. Mita Šilić je pričao da je jednom prilikom pprimetio Rodoljuba Čolakovića u Titelu i bio iznenađen. Ispričao mu je da je došao u pratnji supruge Milice kojoj je Titel nešto značio. U Titelu više nema ovih Zorića. Milica Zorić nije imala dece.U izbegličkoj koloni 1995. jedna porodica Zorića je dobegla iz Hrvatske u Titel. Ni onda ni danas Titeljani o Svetozaru Zoriću i njegovoj ćerki ne znaju ništa. Odnedavno jedna ulica nosi njegovo ime zahvaljujući naporima članovima ondašnjeg Društva prijatelja Titela. Ali, nema spomen ploče koja bi podsećala na ovog znamenitog čoveka, koga je sunce prvo ogrejalo u Titelu.

Autor: Dragan Kolak
Datum: 15, 11, 2008.