шајкашки пуковник (Мошорин, јануара 1768 – Тител, 26. 3. 1826)

        Потицао је из шајкашке породице од оца Теодора и мајке Симеоне, рођ. Владисављевић. У војну службу у Шајкашком батаљону ступио је на Нову 1784. годину. Преко чина десетара (1785), каплара (1787), наредника (1788) и понтоњерског официра (1789) дошао је фебруара 1790. до чина потпоручника. Био је посвећен понтоњерској струци, а три године успешно се бавио и мапирањем терена. Почетком фебруара 1793. премештен је у Ђулајев фрајкор у којем је започео официрску ратну каријеру и већ на почетку посебно се истакао у борбама против Француза у преласку преко реке Рајне, командујући одредом од 50 добровољаца. Затим се у лето 1794. истакао нападом на бок непријатељске војске код Шиферштата и Алсеборна, што му је донело унапређење у чин оберлајтнанта. Успешно је ратовао и 1795. код Трибштата и 1796. код Хаслаха и у овим биткама био рањен. Поткрај 1796. одбио је напад Француза код места Кела и одликовао се у освајању истоименог речног острва када је у првим редовима фрајкораца ускочио у непријатељске ровове, због чега га је надвојвода Карло предложио Дворском ратном савету за унапређење. Због способности у мапирању (чертештву) брзо је враћен у Ђулајев штаб у којем је служио као стручњак и стекао лепе заслуге. У септембру 1798. прекомандован је у ). Лаки пешачки батаљон и до краја 1800. био унапређен у чин капетан-лајтнанта, па у капетана. После тога је враћен у свој матични Шајкашки батаљон у којем је средином септембра 1803. додељен понтоњерском одељењу . у току обновљеног рата против Француза 1805. у чину понтоњерског капетана био је у Аустрији, Чешкој и Немачкој на изградњи понтона и чамаца за потребе царске армије, а затим био додељен војсци генерала Јелачића и с њом ратовао код Улма, Инзбрука и у Тиролу. У ратној кампањи 1809. додељен је армији генерала Коловрата, поставио је понтонски мост преко Дунава код Регензбурга, одбранио га под борбом и својим ратним чамцима ослободио 30 војника које су заробили Французи. У току јуна те године поставио је понтонски мост код Пожуна (данас Братислава) и истог месеца био унапређен у чин мајора. Вративши се на ратиште, 1811. ангажован је у транспортовању хране из Арада и Темишвара рекама у Ердељ. Због нових заслуга 1813. награђен је чином понтоњерског потпуковника. Те године у Бечу се оженио католкињом Елизабетом Бајндер и одмах потом упућен је на Рајну ради подизања понтонских мостова за савезничку коалицију против Наполеона Првог. Пошто је на том задатку показао умешност и храброст, и априла 1814. код Штразбура, Ландауа и Манхајма брзо и успешно спровео пребацивање одреда руске војске на тло Француске, цар Александар Први наградио га је Орденом св. Владимира четвртог степена. У два маха, пре обнове рата с Наполеоном 1815. био је у Паризу ради ангажовања у превозу аустријске  државне имовине из Улма у Беч и држави уштедео 32000 форинти. После завршетка рата враћен је у Тител и 6. децембра 1816. унапређен је у чин пуковника (обрста) и именован за команданта Шајкашког батаљона, на којем положају је остао до краја живота. У октобру 1817. у Тителу је организовао посету цара Франца Првог и извео спектакуларан маневар шајкаша на Тиси.

        Као командант батаљона трудио се да регулише права на коришћење ритова као ерарске  (државне) својине, на коју су поједине општине полагале право и жестоко се сукобљавале (нарочито Ђурђево и Мошорин), значајне резултате постигао је на регулисању ритова и њиховом одводњавању, 1819. довршио писање правилника (регуламента) за Шајкашки батаљон у којем су биле наведене обавезе официра, забрана коришћења шајкаша за приватне послове официра, обука шајкаша у грађењу речних пловила, навигацији и другим дужностима. Међутим, регуламент није ступио на снагу, јер за то није добијена сагласност Дворског ратног савета у Бечу.

        Русија му је указом 1819. доделила и друго високо одликовање каваљера Ордена св. Ане другог степена, што је аустријска влада ратификовала 1822. године.

Autor: Rade Aničić
Datum: 02, 02, 2007.