Đurđevdan je među najvećim prolećnim praznicima. Prema narodnom, običajnom računanju vremena, Đurđevdan je polutar godine: vreme se računalo od i do Đurđevdana.

Sveti Georgije, Đurđe ili Đorđe, kako ga Srbi zovu, na ikonama se prikazuje u ratničkoj opremi na konju, kako dugim kopljem probada aždaju. Malo dalje od Svetog Georgija prikazana je ženska prilika u gospodskom ruhu. Ženska prilika na ikoni je carica Aleksandra. Smatra se da ona simbolizuje mladu Hristovu crkvu. Zbog pobede nad mnogoboštvom svetog Đurđa zovu Pobedonosac.

Aždaja simbolizuje mnogobožačku silu, čiji su vladari progonili hrišćane. Sveti Georgije je toj aždaji zadao odlučujući udarač jer je ubrzo car Konstantin učinio kraj progonima i Milanskim ediktom 313. godine hrišćanstvo proglasio za zvaničnu crkvu u Rimskom
carstvu.

Uoči Đurđevdana, majka u lonac s vodom stavlja razno prolećno bilje. Svaka travka ima posebno značenje: zdravac – da je mnogo zdravlja u kući; grabež – da se momci grabe oko devojke; dren da deca budu zdrava.

Đurđevdanski praznik simbolizuje oživljavanje, odnosno, ponovno izrastanje prirode.
U svojoj prvobitnoj funkciji, Đurđevdan je bio praznik istočnih naroda koji su ziveli na području od Crnog mora do Kaspijskog jezera. U sebi ima paganske i hrišćanske, pogotovu mitološke elemente.

Stari Sloveni su, kako navodi i poznati francuski antropolog Žan Pol Ro, Đurđevdan preuzeli od Vizantinaca, dok Vizantinci od naroda iz Zakavkazja. Posebni kult je gajen i kod starih Turaka i Mongola u 'direktnoj vezi čoveka i boga preko prirode'.

Život Svetog Đorđa

Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku.

Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu [ep. Nikolaj].' Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu [žrec je neznabožački sveštenik], koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj.

Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. Čudesima koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju.' [ep. Nikolaj].

Dan kada je besmrtnom slavom mučeništva ovenčan sveti Đorđe [Georgije], i kada je iz zemnog života prešao u večno carstvo nebesko, [ 23. aprila, odnosno 6. maja], slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija“. Ovaj dan narod zove Đurđevdan, a jesenji praznik [3. novembra po starom, odnosno 16. novembra po novom kalendaru], naziva se Đurđic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomučenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno časnije tjelo jego.'

U IME OCA I SINA
I SVETOGA DUHA

Georgije mučeniče, Georgije pobedniče: kroz muke si pobedio i kroz smrt se proslavio.

Sve si smatrao jeftinije od Istine, Georgije, vlast i čast si zemnu dao, uz Živog si Hrista stao.

Ovako peva o svetom Velikomučeniku Georgiju nas bogomudri i bogonadahnuti vladika Nikolaj Velimirović.

Braćo i sestre!

Ovako bismo trebali i mi da pevamo o sv. velikomučeniku Georgiju, da govorimo o njegovom životu i da molimo njegovu pomoć, ako ne svakog dana – što bi trebalo – onda bar danas kada ga proslavljamo i kada mu je sveta Crkva posvetila dan i kada mnogi od nas slave svetog Georgija kao svoju Krsnu slavu.

Mnogi od nas će danas potrošiti dosta vremena na razne ovozemaljske poslove od kojih neće biti koristi za dušu, već će se samo natovariti sa još više nemira i nevolja, a vrlo će mali broj nas poraditi na dušekorisnim poslovima koji bi nam doneli mir i radost duševnu.

Vaistinu, braćo i sestre, malo i premalo se brinemo za duše svoje i svoj duševni život, a mnogo i premnogo se brinemo za telo i telesne ugodnosti.

Današnji dan bismo trebali ponajpre da posvetimo svetom Velikomučeniku Georgiju, sebi i svom duhovnom životu i bližnjima svojima, a tek onda telu i telesnim potrebama. Trebali bismo da se prisećamo sta je to sv. velikomučenik Georgije učinio da ga danas toliki svet slavi, kako je živeo i čime je stekao dar Božji kojim pomaže svima onima koji mu se obrate za pomoć.

Oni koji slave svetog Georgija kao svoju Krsnu slavu trebali bi da ga dostojno proslavljaju, kao pravi hrišćani, uz slavski kolač, koljivo i sveću, da dočekuju svoju rodbinu i prijatelje i da ih najpre sa slavskim kolačem i koljivom posluže, pa tek onda sa ostalom hranom koju su spremili za tu priliku. Jer, Krsna slava bez slavskog kolača, koljiva i sveće nije Krsna slava, već neki paganski i nehrišćanski običaj koji samo donosi štetu onima koji ga priređuju.

Preci naši su to dobro znali i svetog velikomučenika Georgija mnogo poštovali i molili mu se, crkve gradili i njemu ih posvećivali. Budimo pravi naslednici naših predaka i činimo ono sto su i oni činili: molimo se Bogu i svetom Georgiju i privlačimo na sebe zastupničke darove molitava svetog Georgija.

Čudesa koja se desiše na grobu svetog Georgija ne mogu se izbrojati, a takođe nema broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima koji ga pomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega.

Potrudimo se i mi, braćo i sestre, da održavamo svoju veru ugledajući se na primer svetog velikomučenika Georgija. Pomolimo se svi skupa da nam sveti velikomučenik Georgije izmoli u Boga dar nepokolebljive vere i trpljenja svih nevolja koje nas zadese. Samo sa čvrstom verom i nepokolebljivom nadom mogu se pobediti sva zla. To nam Sveti Georgije potvrdi svojim primerom, a to nam potvrdiše i svi mučenici vere Hristove, koji kroz svoja stradanja stekoše neprolazne vence na nebesima i neiskazanu slavu u Carstvu Božjem. Milioni i milioni mučenika dadoše dobrovoljno svoje živote za veru Hristovu i svojim primerom nam zasvedočiše da je Hristos Bogočovek najveća vrednost i ovoga i onoga sveta. Vaistinu, bolje svoju izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu.

Georgije mučeniče, Georgije pobedniče, o, smiluj se Sveče nama, zaštiti nas molitvama pred prestolom

Hrista Boga, našeg Spasa svemoćnoga, da se muke ne strašimo, da trpljenjem pobedimo!

Bogu našemu, Trojici jednobitnoj i nerazdeljnoj, Ocu i Sinu i Svetome Duhu neka je slava navek.