Milorad Bata Savić dvadeset prvu sezonu radi, ne samo kao trener, u titelskom rukometnom klubu u nadi da će ovaj rukometni gradić izgradnjom sportske hale svoj klub osnovan 1955.) i rukomet napokon vratiti kući.
Iza sebe ima i bogatu igračku karijeru. – Počeo sam kao levo krilo još u osnovnoj školi da bi mi u srednjoj u Zrenjaninu veliki rukometni znalac profesor istorije Stevan Putić savetovao da pređem na poziciju golmana. Prvi put sam registrovan 1968. kao 14 – godišnjak za zrenjaninski „Tehničar“. Jedno vreme sam igrao za Hercegovinu, Titel, a sa dvadeset godina prešao sam u novosadsku Vojvodinu i to je jedan od najlepših perioda u karijeri. Punu igračku afirmaciju doživeo sam u Jugoviću iz Kaća, prvoligaškoj ekipi u velikoj Jugoslaviji, priseća se 52-godišnji Milorad Savić svoje rukometne karijere.
Zbog obaveza na radnom mestu u 34. godini oprašta se od prvoligaškog rukometa i u Titelu jedno vreme igra i radi kao trener. U sezoni 87/88, posle petnaest godina, klub se vraća u Kvalitetnu ligu Vojvodine.
– Najsrećniji sam bio kada smo 2002. sa odličnom, kvalitetnom ekipom za pet bodova bežali Kovinu i osvojili titulu jesenjeg prvaka, a najtužniji što te godine nismo ušli u viši rang. Plašim se da će se i ove godine ponoviti situacija, kada se neke stvari dešavaju mimo terena rezignirano priča Savić. Ističe da su najveći pečat u titelskom rukometu ostavili Dragan Ivković, Mladen Topić, Miroslav Karanfilović… izuzetno talentovana generacija koja je desetak godina bila na okupu.
– I sadašnja generacija 86 godište i mlađi su izuzetno talentovani momci koji su ponikli u titelskoj rukometnoj školi. Sve su to izuzetno uporni momci koji samo za jedan trening moraju izgubiti po 4-5 sati. Da smo imali halu sigurno bi i rezultati kluba bili daleko bolji, ubeđen je Savić koji iz ljubavi prema rukometu i Titelu dvadeset i prvu godinu vodi titelske rukometaše na amaterskoj bazi.
A poslednja vest je da je Savić, podneo ostavku, kako nezvanično saznajemo iz nerukometnih razloga.
Autor: Dušanka Buvač
Datum: 27, 03, 2007.