U evropskoj prestonici kulture, Kožicama, u Slovačkoj, u okviru međunarodnog televizijskog festivala 12. i 13. juna je izvedena predstava „Slike moga sveta”, autorski projekat poznatog pozorišnog stvaraoca iz Stare Pazove, reditelja Miroslava Benke (Ašanja, 1956) koji se već dve decenije uspešno bavi pozorištem pokreta, a pre deset godina osnovao je i sopstveni teatar koreo drame u Staroj Pazovi Art centar „Hleba i igara (Panem et circensees)“ koji je producent i ove predstave nastale 2009.
Benkina predstava u Kožicama je igrana u okviru Dana Srbije u evropskoj prestonici kulture.
„Slike moga sveta” premijerno su izvedene 29. novembra 2009. u Sarvašu, u Mađarskoj, a odmah zatim i u Radošinskom teatru u Bratislavi, posle koje je direktor tog teatra, Stanislav Štepka rekao da predstavlja događaj sezone.
U Srbiji je premijerno prikazana 11. decembra u Staroj Pazovi posle čega je često igrana u zemlji i inostranstvu i sada, četiri godine od premijere predstava i dalje živi.
Scenska priča o nekom mitskom narodu
Ovo je scenska priča asocijatovnog neverbalnog teatra čiji je Benka kompletan autor (scenarista, režija, total dizajn) o nekom mitskom narodu i njegovoj tradiciji, punoj pobožnosti, pokornosti, strasti, ljubavi, neverstva, radosti i patnji.
Dinamičnim i asocijativnim scenskim tajnopisima Benka otkriva putanju koja vodi do civilizacijskih dostignuća, dobrano popločanu nemoralom i društvenim padovima i posrnućima, ali i pokušajima ponovnog uspenja.
U programu, katalogu, predstave koji je sam po sebi jedno likovno delo, jer Benka je dokazani majstor vizuelnog aktivizma, sam autor predočava gledaocu da je u govoru tela čovekovog „nagomilana vekovna energija istorije, koja priziva etnos i dotiče mit kako bi se odbranio od rastuće globalizacije sveta“.
Završetak koreodramske trilogije
U predstavi „Slike moga sveta” kojom Benka završava svoju koreodramsku trilogiju („Hleba i igara”, „Predeo oslikan injem”) su dominantni bilbijski motivi. Simboli grešnog ovozemaljskog života, koje zamenjuje kajanje uz stihove psalmi, koje pevaju čuvene meškarke, mamičke iz vojvođanskog sela Aradca, sa jedinstvenim instrumentima – malim harmonikama, ubrađene u crne somotske marame, što može nagovestiti i skori nestanak tradicionalnog ruralnog života.
Atmosfera koju ispunjava muzika argentinskog kompozitora Astora Pijacole u saglasju je sa nagaravljenim kulisama starih kafana u kojima se ugovaraju poslovi, komentarišu svakidašnji događaji,
ali neretko izbijaju i jake strasti, pa se sve naglo promeni u afektivno stanje duha i događaja.
Vizuelnu komponentu predstave su visoko uzneli Benkini saradnici arhitekta Mirajna Gegenbauer i majstor Dejan Mitov, autorski tandem koji je sagradio makete panonskih kuća.
Gipkost, ali i efemernost ljudskog tela kao artefakt prolaznosti „svega postojećeg“, od biblijskih spomena do panonskih arhetipova, demonstrirali su pored virtuoza Benkine akademije pozorišta pokreta Zdenka Kožika i mladi glumci i igrači Andrea Stanišić, Mihaela Kočiš, Stevan Erceg, Marko Čipka i Milan Mutić.
Autor: B. Rakočević
Datum: 14, 06, 2013.