Milivoj Nenin: Pišući o Miroslavu Josiću Višnjiću*1 dotakao sam se završetka Druge knjige Seoba Miloša Crnjanskog. Naime, tu se nalazi jedno — geografski — sporno mesto. Pominju se mesta Šajkaške (Vilovo, Gardinovci, Mošorin, Nadalj, Titel), a savesni lektor, slovoslagač, korektor ili već ne znam ni ja ko — umesto šajkaškog sela Lok, u to okruženje smestio je Ilok. (Reč je naravno o mestima koja se nalaze u Novoj Srbiji u Rusiji.)

 

Ako bi se na mapi crtala kružnica koja bi trebalo da obuhvati Titel, Mošorin, Vilovo i Gardinovce, onda bi šestar bio zaboden negde u ločkom ataru. Od Loka do početka T itela ima sedam kilometara (do Tise devet); preko Titelskog brega do Mošorina — isto toliko. Do Vilova ima pet kilometara, a do Gardinovaca dolmom nešto više. Dakle, u tom okruženju je, više je nego jasno, Ilok uljez, strano telo, štamparska greška! Ali, kako ispraviti ovu očiglednu štamparsku grešku?
Uzimam u ruke knjigu Mite Kostića Nova Srbija i Slavenosrbija, novo izdanje,*2 koje na kraju ima i imenski i predmetni registar. Milina jedna. Skoro da je ne moram ni čitati, jer sve što mi treba i tu se može pronaći…
Tražim Lok u imenskom registru. Nema ga. Ali, ne pominje se ni Ilok! Malo mi je lakše. Mošorin je tu. Nema ni Vilova. A Crnjanski ga pominje. O čemu je tu moglo da se radi? Titel se, prirodno, pominje. Ali, kad pogledam mape Nove Srbije, tu sem Mošorina nema ni jednog jedinog mesta Šajkaške! Nema ni Nadalja, a vidi se na mapi Turija, koja je na granici sa Šajkaškom i koja nije pripadala Vojnoj krajini. (Dragomir Popnovakov, pripovedač i romanopisac iz Bačke, bio je ponosan na to što je Turija bila zemljoradničko mesto. S druge strane, ako bi se neka devojka udala iz Nadalja u Turiju, Nadaljčani bi pomalo razočarano konstatovali: „Otišla u paoriju.“)
Šta o topografskoj nomenklaturi Nove Srbije beleži Mita Kostić? Kaže, citirajući Jovana Cvijića, kako se zapazilo „da iseljenici nose kao puž kućicu imena svoga sela, kraja, potoka, planine kadšto i celog predela i po njima nazivaju iste predmete [predele?] u novoj oblasti, gde su se naselili“. I dodaje Mita Kostić svoju rečenicu: „Novonaseljenim mestima su po pravilu davali imena svojih sela u matici.”
Da je Crnjanski čitao Mitu Kostića manje-više svi znamo. Da ga nije imao u rukama u Londonu u vreme dok je pisao Drugu knjigu Seoba, možemo samo pretpostaviti. (Uzgred, ni svoju Liriku Itake nije imao u Londonu, jer da ju je imao ne bi se potkrala greška, potekla baš od njega, da je prvu knjigu pesama objavio 1920, a ne 1919. godine.) Kako se onda dogodilo da se u Novoj Srbiji nađu i Vilovo i Gardinovci i Titel i Nadalj, pa i Lok (odnosno greškom Ilok)? Stvar je jednostavna! Crnjanski, tada u Londonu, iseljenik, nosi „kao puž kućicu” čitav svoj bivši život… A ostalo je zabeleženo, podatak do kojeg dolazim slučajno, da mu je u Londonu najviše nedostajao pogled sa Titelskog brega!*3 Da li dalje proveravati? Ili jednostavno ovde prekinuti tekst. Crnjanski je pisac —može mu se — i u svoju Drugu knjigu Seoba, u koju se u Londonu, sklonio kao Srbi u Novu Srbiju, smestio je ono što je nosio kao što puž nosi kućicu…
A ta mesta Šajkaške očito je pamtio. Ta, koja je sa brega mogao videti. Naravno, pravi pisac bi Crnjanskom u poseti Titelskom bregu pod ruku stavio i Isidoru Sekulić, koja ide
da poseti rodni Mošorin…*4 Crnjanski možda do Mošorina nije ni stigao, jer otkriva pogled na ušće Begeja u Tisu; pokušava u daljini da vidi i ušće Tise u Dunav… Crnjanski je našao mesto na kojem čvrsto stoji: mogao je da vidi svoj rodni Banat, ali istovremeno i Srem, svoj literarni zavičaj.

I pravi pisac bi ovde prekinuo priču, citirajući na kraju Crnjanskog. Citirajući Naša nebesa, jer, deo tog teksta sigurno je počeo tu na tromeđi Bačke, Banata i Srema.*5
Ostavljam to po strani, ali ne ostavljam po strani vezanost Crnjanskog za Šajkašku. U pomenutoj knjizi (str. 217) Crnjanski otkriva da mu je otac, iz političkih razloga, premešten iz Titela. Dakle, da otac Miloša Crnjanskog nije prikupljao pretplatu za socijalistički list Stražu, ne bi ga proterali u Čongrad, i Crnjanski bi se rodio u… Ali, da ovde prekinemo.

_________
1* Tekst „Hiljadu i druga reč“ u Slatkoj knjizi, Beograd, 2008. godine.

2* Mita Kostić, Nova Srbija i Slavenosrbija, Novi Sad, 2001. godine. (Prvo izdanje se pojavilo 1921. godine.) Predgovor je napisao mr Sredoje Lalić, presednik Srpsko-ukrajinskog društva u Novom Sadu, a pogovor je iz pera Kostićevog nekadašnjeg asistenta, akademika Slavka Gavrilovića.

3* „U jutarnjoj izmaglici, kada se voda sa reke, bara i blatišta digne u vazduh stvara se potpuno natprirodan pejzaž. Uostalom, nije li Crnjanski u Londonu govorio, da je jedino što mu nedostaje — pogled sa Titelskog brega? Ej! čovek stoji na Trafalgar skveru, razmišlja o Mikelanđelu i pati za slatinama od Loka prema Perlezu.“ Sve ovo piše Ilija Tucić u tekstu „Selo na tri reke” u Vojvođanskom magazinu, br. 2, jun 2008. godine, 42—45.

4* Mošorin, jedino mesto iz Šajkaške koje se pominje u Novoj Srbiji, u HH veku u dva navrata (polovinom i krajem tog veka) primao je svoje sunarodnike. Ostalo je zabeleženo tužno pitanje prvog talasa izbeglica — upućeno starosedeocima — posle dolaska drugog talasa: „Da li smo i mi bili takvi?“ Uzgred, ostaje i to, da je ovaj drugi talas želeo da se promeni ime Mošorin u ono koje su oni doneli sa sobom „kao puž kućicu“… (Sme li se o svom narodu, ponekad, reći i nešto oporije?)

5* želeo sam samo da ispravim slovnu grešku, a dogodilo se da sam se, nesvesno, upustio u polemiku sa samim Crnjanskim. Tek kad sam završio ovu „suvišnu raspravu“ nailazim na ono što je sam Crnjanski rekao o završetku Druge knjige Seoba. Citiram ga, i ostavljam to po strani. „To što je pročitano na kraju Seoba, to je istina. Martonoš postoji, imena postoje još i dan danas u sovjetskoj Rusiji. Ja sam to našao na karti. Ništa tu nije hotimično.” (M. Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu, priredio Zoran Avramović, Beograd 1992, 210.)

Autor: Milivoj Nenin
Datum: 08, 05, 2012.