Kada sam planirala putovanje i dolazak u Holandiju nisam se ni nadala da ću uspeti da vidim dalje od Amsterdama, zapravo nisam očekivala ni ovoliko od njega da ću videti… Zahvaljujući super organizovanju svih oko mene ali i spletu okolnosti uspela sam da posetim još jedan grad , na poziv tetke Zorice.

Na onom okupljanju u Kelnu i ona je, kao tetkova rođena sestra, naravno bila. Još tada je predložila da dođem do njih i vidim šta Utrecht ( čita se Utraht) ima da ponudi jednom turisti.

Ovo je četvrti grad po veličini u Holandiji, ali iskreno, nisam očekivala ništa kada sam krenula, jer i sama odluka da odem je donešena na prečac.

Svkako super sajt koji može veoma da vam pomogne u planiranju bilo kakvog putovanja po Holandiji je 9292 koji se može koristiti i na engleskom jeziku. Pomoć se sastoji u tome što ćete ukucati početnu adresu i onu na koju želite da stignete, pa će vam sajt dati vreme vašeg putovanja, sve vrste prevoza koje možete da kombinujete i uvek daje najbržu varijantu, a vi ako želite da se vozite npr. samo autobusom možete da izaberete tu opciju.

Za nas koji smo po prvi put u ovoj zemlji ovo značajno olakšava život i planiranje.

Elem, kada sam dobila instrukcije kako da najbrže odem i sve ih zapisala korak po korak, opremila se aparatom i krenula.

Od kako sam ovde ovo je prvi put da se u tramvaju stvorila užasna gužva, ne znam da li je povezano sa proteklim praznicima, u svakom slučaju sam po prvi put morala da stojim kao roda.

Stižem na Centralnu stanicu, ulećem u železničku jer već kasnim i odstupam od plana putovanja i nailazim na problem.

Već sam vam rekla da se ovde skoro pa sve plaća karticama i da se keš jako slabo koristi, dolazim do aparata za kupovinu karata i naravno da ne mogu da je kupim za gotovinu.

Mozak mi radi 100 na sat, setim se da sam ponela, srećom, neku karticu iz Srbije a uopšte nisam sigurna da je predviđena za plaćanje van dinarske zone nikada me to nije interesovalo , sad ili ću uspeti da platim njom ili ne znam šta ću, u vozu ne možete da uzmete kartu.

Automat je prihvata,uh! Olakšanje, samo nisam se setila da odmah uzmem povratnu kartu! Nema veze, mislim se, sreća pa sam otkrila da ovo funkcioniše!

Druga stvar, na karti ne piše koji peron, uf! A stanica je veličine jedno 5 onih naših iz Novog Sada, ako ne i više, na više je nivoa, sa milion različitih tabla. Rekla bih da je železnički saobraćaj razvijen.

Pitam jednog ljubaznog otpravnika gde ja treba da budem, imam još par minuta dok voz ne krene i bukvalno trčim!

Stižem na vreme, taman kada je voz ušao na peron, prilična gužva i ovde. Neću vam reći kakvu sam facu napravila kada sam videla da su vagoni na sprat. Mislim, toliko su lepi da vam je uživanje i samo da ih gledate, a mogu da zamislim kako je super vožnja!

Ukrcavam se, na sprat naravno, radoznalac mali, da sve lepše vidim. Unutra je sve čisto, udobno se smeštam i jedva čekam da krenemo!

Znam da ima otprilike 35 kilometara između odredišta i baš me zanima za koliko stižemo, prema mapi putovanja za 24 minuta.

Prolazimo kroz deo Amsterdama koji nisam još obišla, pa se smeškam dok razgledam. Uživam, a kako drugačije?!

Pejzaži se brzo smenjuju, sad je grad, pa polja i životinje, taman sam se zanela u prirodu kad teta neka nešto sa razglasa progovara, čini mi se da reče Utrecht centraal, to je moja stanica. Pogledam na sat, tačno 24 minuta! E to je tačnost!

U mojim očima su porasli još za dva broja!

Moja domaćica me čeka na stanici, odmah me je spazila i posle srdačnih pozdrava pričamo o tome šta je mislila da radimo i posetimo, nemam nikakvih zamerki i prepuštam se njenim veštinama vodiča.

Ako sa spoljne strane, iz centra grada gledate stanicu, verujte mi nema šanse da shvatite da se iza niza butika nalaze peroni!

Sazidana je negde 70tih godina dvadesetog veka i u to doba je predstavljala jedan od najmodernijih tržnih centara u Holandiji. Jedan kanal je u potpunosti zatvoren da bi sve izgledalo prema projektu. Fantastično! Silaskom sa perona ste praktično u centru grada a da toga niste ni svesni.

Utrecht je studentski grad, po tom pitanju sličan Novom Sadu, tokom trajanja školske godine prepun je mladih , dok je tokom leta miran i bez velikih gužvi.

Već na prvi pogled mi se dopao.

Kroz uske uličice centra koje vrve od mladih i po kojeg turiste, bez obzira na kišu, stižemo do najviše zgrade u gradu. Fantastična građevina Dom, iz daleka na neki način me je podsetila na onu iz Kelna, ali sa svakim korakom bliže uviđam razlike.

Toranj, koji je nekada bio povezan sa crkvom, danas nije daje na neki poseban način šarm celom gradu.

Kada uđete u crkvu prvo što primetite je visina samog objekta a zatim koliko je sve jednostavno, svedeno. Nekada su pojedine bogate porodice plaćale da se sahrane unutar crkve pa se na nekim mestima i dalje vide grbovi – grobnice.

Izlazimo i krećemo ka gradskom arhivu. Zorica me uvodi pričom zašto želi da odemo baš tamo, a ja na svakom koraku zagledam i ispitujem detalje.

Kroz nekoliko minuta hoda, eto nas u dvorištu. Ispred nas je neobičan hotel sa 5 zvezdica, koji je nekada bio Sud grada ( od 1596 godine) pre toga manastir , a sa druge strane dvorišta je Arhiv.

Hotel

Uz malo raspitivanja saznajemo da je izložba zbog koje smo ovde smeštena u hotelu.

Evo o čemu se radi: grad je želeo da od napravi takvu izložbu arhiviranog materijala koja će privući ljude i neće biti dosadna. Sad i sami malo razmislite i zapitajte se koliko može biti interesantna takva izložba? E pa da vam kažem, ja sam ostala bez teksta!

Videćete i zašto!

Ulazimo unutra, daju nam plan izložbenog prostora i 3 D naočare. Čemu naočare i to 3 D ? Jednostavan odgovor, fotografije u 3 D projekciji. I to ne bilo kakve , fotografije iz perioda 19. i 20. veka. Kako to izgleda vam ne mogu prepričati samo ću reći da imate utisak da vam je sve na domak ruke, želite da pomilujete decu koja su na slikama i da hodate ruku pod ruku sa damama u prelpim haljinama.

Čak se mogu pogledati i dva privatna albuma familija iz Utrechta u okruženju koje odgovara.

Sledeći je na redu Auditorijum, nekada prostorija za ručavanje, kada je ovde bio manastir, a posle glavna sudnica. Karta koja pokazuje kako je rastao grad površinski, po broju stanovnika i pokazuje slike iz različitih vremenskih perioda.

Saznajemo da grad sada ima oko 300 000 stanovnika i krećemo dalje. Silazimo u podrum u deo koji se zove Moments. Na panelu na sredini prostorije možete čuti poznate građane koji vam govore o momentima slave, a ako želite da promenite onog koji vam govori jednostavno nogom pritisnete dugme na podu. Za svaku od osoba koja priča su priloženi i dokumenti koji se mogu videti pored. Na moju veliku žalost sve je na holandskom a ako bi mi Zorica sve prevodila to bi potrajalo pa krećemo dalje.

Iz te prostorije se ulazi u vinski podrum, morate malo da se sagnete, i da pazite da vas ne prepadne fratar – duh koji na holandskom govori o tome kako je on taj koji je zadužen da čuva vina i dodaje još po koju šalu na račun kaluđerskog načina života. Njegov govor je praćen zvučnim efektima, toliko dobro urađenim da sam se ja u jednom momentu pošteno prepala.

Krećemo dalje do Running meters prostorije gde uz pomoć čipovane kartice koju dobijate na ulasku možete pronaći različite informacije o znamenitim ličnostima grada, kao i preko 100 000 slika. Ako želite samo za određenu ličnost,mesto ili događaj da sakupite slike i dokumenta, možete to uraditi pomoću ključnih reči. Da li treba da napomenem koliko sam tek ovde bila oduševljena?

Kako dobar način da nešto što može biti dosadno do beskonačnosti za decu na primer, pretvore u izložbu koja je toliko zanimljiva zbog interakcije da prosto ne želite da izađete.

Prolazimo hodnikom u kom stoje paneli sa ekranima osetljivim na dodir gde možete videti kako izgledaju određeni delovi grada sada i nekad.

Moje oduševljenje sa svakim korakom raste i taman kad pomislim da je sve savršeno i da nema više iznenađenja nailazimo na četiri kabine koje su nekada bile zatvorske ćelije .

Ulazimo u prvu, sedamo na drvenu klupu i pritiskam start da bi se na ekranu pojavile slike suđenja pekarskoj porodici koja je ubila služavku u komšijskoj kući i koja će visiti na trgu.Pored ekrana visi mač što pojačava celokupan utisak, a o zvučnim efektima da ne govorim. Opet sve je na holandskom, pa mi treba prevodilac.

Sledeća nam govori o danu jednog sudije, kroz njegov dnevnik i sa pratećim rekvizitima kao što su odora, pisaći sto i perika.

Treća, meni najsimpatičnija, je ispunjena fotografijama bračnih parova iz različitih godina, a da bi čuli šta se dešava treba da pritisnete mali crveni čekić koji stoji kod svake.

Nasumično sam stisnula dugme kod jedne, pojavljuje se sudija veoma ozbiljno objašnjavajući slučaj ovog para, a zatim svaki od supružnika sa svojim razlozima za razvod.

Na vama je da izaberete presudu, a sudija će reći da li ste to tačno uradili.Ovaj moj par se razveo, ona je njega tukla, a on je jurio za igračicama.

Četvrta ćelija je savremena i govori o mladiću koji je spletom okolnosti nožem povredio nekog drugog mladića pa sada čeka suđenje. Početak teksta je : ” Pssst, otkud ti ovde, kako si ušao…” da li treba da kažem da sam se i tu uplašila, kada se začulo to plus samo jedno oko na jednom od četiri ekrana. Još jedan poen dodajem za originalnost.

Polako se pribilžavamo kraju radnog vremena, 16 i 30 je, pa žurimo da vidimo još barem jedan film u mini bioskopskoj sali. Biramo temu zabave i uživamo u 17 minuta kombinacije slika, filmova i reportaža vezanih za zabavu u Utrechtu, što iz relativno skorijeg perioda, što iz 19. veka.

Ovde je kraj zabavi a u meni raste želja da ponovo dođem.

Rećiću vam da kompletna postavka traje do Novembra meseca ove godine, pa imate još vremena da je posetite.

Krećemo ka njihovoj kući gde ćemo jesti neki od specijaliteta iz Tajlanda i jedva čekam da probam.

Zastale smo još u ulici slavnih gde se svakom ko dobije Zlatno tele na festivalu filma daje da utisne otisak ruke.

Da malo predahnemo sedamo u kafić na obližnjem trgu, ja poručujem nes kafu i tortu od sira jer me baš zanima kakva je kod njih verzija tog meni omiljenog slatkiša, a Zorica pivo i kuglice od mesa koje su autentične i služe se sa senfom.

Moram vam reći probala sam i njih i odlične su, ni torti nema mane.

Na moju žalost nisam slikala večeru, pa da vam svima pokažem kako je prelepo izgledala, ali ću vam reći da smo jeli sušenu svinjetinu u soja sosu, povrće pečeno u voku, nezaobilazni pirinač i ribu kuvanu na pari u bananinom lišću i da je sve bilo fantastično!

Prepuna utisaka se vraćam u Amsterdam za tačno 24 minuta!

Neverovatna je ova zemlja.

Autor: Mirjana Djuričić
Datum: 11, 04, 2012.