Ekskluzivno iz Holandije za magazin Ravnica piše MIRJANA ĐURIČIĆ:

 

Da skratim sebi muke reših da umesto toga što ću svima ponaosob pričati kako je bilo na putovanju u Holandiju jednostavno svakog jutra napišem kakvi su utisci od prethonog dana.

 

Hajmo od početka.

Ustajanje u 5 am, na brzinu ispijanje jutarnjeg Nesa, kiša napolju pada, sneg samo što nije. 31. mart, sneg negde sigurno pada, uverena sam.
Ja sam spakovala samo prolećne stvarčice, entuzijasta verujem da će vreme biti lepo, i ima da bude, ništa me ne zanima. Pakujemo se u kola, roditelji sa standardnom rečenicom „Dete, ponesi toplu jaknu” Baba Marta i te fore.
Neću, rešila sam da je proleće, uostalom to je samo prolazno naoblačenje.
Srećom pa su se sklonile barikade poljoprivrednika, pa bar ne moram da se cimam oko toga kako ćemo proći. Stići ćemo na aerodrom taman toliko ranije da se čekiram, a da ne moram dugo da čekam do leta. Hoću da popijem još jednu kaficu, obavezno pre poletanja.
Čekiram se, predam kofer i odoh na sprat da popijem kafu i lekić protiv muke. Nisam nikad sigurna hoće li mi biti muka, pa za svaki slučaj.
Kafa apsolutno diskasting, ne verujem, kako nes može biti loša? Biće da može.
Izvlačenje kaiša, uvek to mrzim, kao i izuvanje, osećam se kao ludača, sve sa akcentom da treba da pazim kakve čarape obuvam na aerodrom, otkud znam hoće neko da me zagleda pa da se još obrukam…
Pasoška kontrola i eto me, da vidim ukrcavanje gde je, i da se smestim pored prozora (Hvala kumi na rezervacijama u oba pravca pored prozora).
Eto nas, polećemo.
E tu kad se poleće imam malu frku kad mi se želudac zalepi za kičmu, pa ne znam da li će izdržati ostatak puta. Nebo je ok, bez obzira na kišu, nema jakih turbulencija, lepo je gore, čovek se oseti kao ptica bar na momenat.
Kako se podižemo tako gledam koliko smo u stvari sitni na Zemlji, kao mravi. Parcele u nijansama braon i zelene, nepravilno raspoređene.
Izlazimo iz prostora Srbije i furamo dalje, čini mi se kao da se krećemo toliko polako, sve do momenta kada ugledam Balaton jezero.
Pilot nam se obraća sa podacima da smo na 11 000 visine i da je trenutna temperatura minus 52 stepena Celzijusa, da je sve ok, govori nam kuda ćemo leteti i da je u Amsterdamu nula stepeni. Odlično, toliko o mom proleću.

 

Dalje se leti, krajolici su slični, koji oblačić tu i tamo, prelepo. Malo snega u određenom momentu, ne mogu baš da skontam koja je zemlja, ali nije ni bitno, Holandija sigurno nije.

Iskreno, toliko sam nestrpljiva da stignem, inače dugo već nisam videla najmlađu mi tetku i njenu porodicu, pa celo putovanje ima još veću draž. Zanima me Holandija jako, verujem da je posebna, pričali su mi svi koji su do sada išli.

 

Kada dođete na područje Holandije odmah to shvatite. Parcele zemlje su kao nacrtane, bukvalno, kao da ste uzeli lenjir i olovku i nacrtali ivice, na kraju polja po jedna, tako deluje mala, vetrenjača. Boje u nijansama zelene, malo braon, tu je i voda naravno. Pri pogledu na pejzaž shvatite da stižete u jednu uređenu, divnu zemlju. Da sam samo zbog ovoga došla pa ne bih žalila!

 

Verujem da se polako približavamo odredištu, vreme je da se sleće, bar moj satić tako kaže. Pilot nam najavljuje sletanje, vezujte pojaseve eto nas!!!
Pri sletanju sam shvatila koliki je Shipol aerodrom, wow!
Kačimo se na hodnik za iskrcavanje i ja bukvalno jurim, nisam sigurna da ću uspeti sama da se snađem, pa pratim nekog čoveka iz aviona. Nisam mutava, ali što je sigurno sigurno je.
Dolazim do traka, kupim prtljag i bukvalno izlećem da nađem moje, znam da me čekaju!
Izlazim kroz ona vrata i ugledam brata i tetka, tetku sa žutim Lalama (tulipanima) inače to je moje omiljeno cveće, jer u Srbiji cveta u vreme mog rođendana.
Sreća, radost naravno!
Krećemo ka izlazu, ja razgledam, sve mi je lepo!
Na putu ka njihovoj kući malo sam još zbunjena što od puta, što od zelenila na sve strane. A ja sam dete sa sela! Neverovatno je koliko ima zelenila!
Putevi široki, gužve nema.
Stižemo do kuće, usput primećujem da sve kuće u kraju liče jedna na drugu, nekako su ušuškane, simpatične kao da nam se smeše.
Arhitektura je prelepa! Ma sve je odlično!
Smeštam se u svoj apartman.
Pogleda iz mog „apartmana”

 

Malo priče, kafa pa u grad, dogovor je pao.
Idemo u obilazak centra Amstelfena.
Biciklima naravno!
Dobila sam bicikl, katanac broj 1 i katanac i lanac broj 2. Bez toga nema priče da ćete se švrćkati!
Krećemo polako biciklima i više vodim računa da se naviknem na biciklo nego na okolinu, nije da ne vozim bajk, nego prosto sam opijena brzinom dešavanja. Pre par sati u Srbiji, sa sad jezdim, na bajku sa tetkom po ovim divotama!
Dođosmo do centra, imala sam samo jedan peh, zauzela sam celu stazu a morate voditi računa i o drugim učesnicima biciklističkog saobraćaja. Neki baka i deka za malo da me pokupe, ali ništa strašno idemo dalje.
U centru Markt ili pijaca. Starine, umetnička dela, nakit, biološka hrana. Sve je divno, šareno. Lepršavo.

 

Obilazimo malo, tetka je pravi vodič , zatrpava me informacijama, moraću zapisivati, shvatam već sad.

 

Naravno ne bi bile žene, da nismo malo svratile i u po koji butik, ali već na početku shvatamo da je gužva, jer je prva nedelja u mesecu i tada su jedino nedeljom otvorene prodavnice u Amstelfenu, inače nisu.
Ostavljam obilaženje butika za neki drugi put.
Osećam se fantastično, narod je toliko šarenolik da se jednostavno odmah uklopite.
Otišle smo i do nove biblioteke, kakv je to divan dizajn.
Otvoren prostor, svetlo, možete iznajmiti svašta, od knjiga, CD-ova, pa čak i slike!
Možete popiti kafu za 1 euro i pročitati novine, otići na net.
Nisam slikala, ima dana.
Kupujemo hranu za večeru i krećemo nazad, drugim putem.

 

Tetka mi pokazuje gde je bio Crveni krst, od njega se danas ne nazire ništa, posađeno je cveće.
Imaju izreku za nešto što je bilo loše i prošlo je: Pokrij ga peskom. Da se ne sećate i da vas ne boli.
Divan dan, zaspala sam pre nego što je pao mrak.
U 9 pm, još se vidi.
Neverovatno za navići se.
Jutros u 6 i 30 se budim, naspavana, odmorna. Mislim da još nije ni 5. Mrak je, sve do pola 8.
Sad ispijam kafu i pripremam se za današnju avanturu!

Autor: Mirjana Đuričić
Datum: 02, 04, 2012.