Krajem decembra navršilo se četvrt veka od kad je u jednoj francuskoj bolnici umro od raka na plućima veliki ruski i svetski filmski stvaralac, oskarovac, Andrej Tarkovski.

 

Ništa mi više ne može pomoći

On je mesec i po dana pre smrti, 18. novembra 1986. zapisao u svoj dnevnik: „Bolestan sam. Bronhitis i neka glupost sa potiljkom i mišićima što deluju na živce. Od čega neizdrživo bole vrat i ramena. „Sutradan je zatražio pomoć masažera i požalio mu se da ga zbog nervnih stresova užasno bole vrat i leđa, a 30. novembra je snimio pluća. Pokazala su se zatamnjenja.
Nakon dve nedelje (15. decembra) zapisao je u dnevniku: „Čovek živi i zna da će umreti pre ili kasnije. Ali ne zna kada i zato odlaže taj momenat na neodređeno vreme. To mu pomaže da živi. A ja sad – znam. I ništa mi više ne može pomoći da živim.“
Imao je rak na plućima. davali su mu mučnu hemo i radioterapiju. On se do poslednjeg momenta ipak nadao da može još snimiti film o svetom Antoniju ili o Hamletu, ili o Golgofu, i razmišljao je o tom filmovima – ali je umro u jednoj francuskoj bolnici noću između 28. i 29. decembra 1986. godine.

U filmovima se odražava simbol kapaljke

Kapaljka, dobijanje fiziološkog rastvora, je najmučnija medicinska procedura. U tebe ubadaju iglu i tečnost postepeno dospeva u organizam: dva i po sata, za koje vreme ti gledaš u plafon i dođe ti da poludiš od tuge.
I filmovi Andreja Tarkovskog po nečemu podsećaju na kapaljku: široke narodne mase se vrte, vrpolje se na sedištima za vreme procedure gledanja „Solarisa“, „Stalkera“ ili „Nostalgije“. Kako je napisao američki filmski kritičar Rodžer Ibert koji je voleo filmove Tarkovskog, „Soalris“ je u stanju da savremenog gledaoca dovede do katoličke depresije.
Ali, na kraju iglu izvlače, kapaljku sklanjaju. Ti ustaješ iz postelje, obuvaš cipele, izlaziš na ulicu i odjednom shvataš da su ti dva časa ubrizgavali narkotik kojemu nema analoga u svetu hemijskih (ili prirodnih) preparata, i taj narkotik ćeš osećati u sebi dok si živ.

Pesnikov sin nije se najbolje snalazio s rečima

Izgleda pomalo čudno, ali sin pesnika Aleksandra Tarkovskog, najgore od svega komunicirao je upravo rečima. U dijalozima je često bivao pričljiv, neprecizan i falš (teško je razabrati tekst u kadrovima koji izgovara krupnim, sočnim glasom Smoktunovski u „Ogedalu“; razgovori tri muškarca na dresini u „Stakleru“ takođe su ispali nedovoljno prijemčivi za uho).
Ali zato se Tarkovski kao malo ko drugi virtuozno obraća slikama, i kao niko pre njega umeo je da upravo slikama tako upečatljivo pripoveda, reči su mu često smetale – ali on je umesto njima, umeo da ispriča priču slikama i pauzama. Pri tome je bio virtuoz za električne udare po gledaocima.

Dešava se apsolutno čudo

„Ogledalo“ počinje stilizovanim dokumentarnim kadrovima, scenom u kojoj mladog mucavca „ubeđuju” da on može da govori – i on počinje da priča.
U „Nostalgiji“ ima jedan kadar kad umorni, polumrtvi junak Jankovskog leži na krevetu u jednom hotelu – onda sleduje duga, neverovatno duga pauza, Jankovski zaspi, a zatim u sobu utrčava pas i počinje da mu liže ruku. Od tihog struganja po podu psećeg repa, od njegovog hrapavog jezika, od sutona i kiše iza prozora, od samrtne tuge i potištenosti koje su ispunile vazduh u sobi, po gledaocu odjednom prolazi jeza pražnjenja, dešava se apsolutno čudo.
Navođenje takvih i sličnih scena može trajati vrlo dugo. Čelična vrata koja proseca Bondarčuk, ili epizoda s beztežinskim stanjem u „Solarisu“, „Letim“, kao i scena sa zvonom u „Rubljovu”,
čaša koja se kreće po stolu zajedno sa tjutčevskim sumornim stihovima; neprozirni oganj žudnje u „Stakleru“, „Ogledalu”, giljotina u „Ivanovom detinjstvu“ – sve je to nemoguće ikad zaboraviti gledaocu koji je bar jednom gledao sve ove filmove magičnog trajanja i estetike.
 

Neverovatna gracioznost scenarija

Zadivljujuće je kako se to sve kod njega uklapa u neverovatnu gracioznost scenarija. „Nostalgija“ je prekrasno trospratno italijansko zdanje, u kojemu je na prvoj etaži priča o ruskom slikaru, koji se nasuprot logici i zdravom razumu vraća iz Italije u Rusiju gde ponovo postaje kmet i gine; na drugom spratu je priča o sovjetskom građaninu Jankovksom na službenom putu, koji neverovatno strada i pati i kojemu više nije ništa potrebno osim uspomena na detinjstvo; na trećoj etaži je pričao poremećenom čoveku koji pomoću samožrtvovanja nastoji da spase svet od Trećeg svetskog rata. Taj osobenjak je prepun vazduha i svetlosti. Stepeništa između etaža su veoma široka tako da možeš po njima šetati beskonačno. Ali si ti dužan da se krećeš lagano kao pod vodom, kao u snu, inače nećeš primetiti ono što je najglavnije. Osobenjak ne računa na magnovenja oduševljenja i ushićenja, nego na to da bi ga gledalac zapamtio i zatim šetao po njemu u svom sećanju.

Tarkovski vodi svog gledaoca za ruku po složeno sazdanim lavirintima svojih filmova

„Solaris” je dugački, složeno sazdan, zanosan lavirint, po kojemu Tarkovski vodi svoga gledaoca za ruku. I u jednom momentu gledalac shvata da je to najbolji način da se ispriča vrlo prosta priča o čoveku koga su u životu volela tri lica: njegova žena, njegova majka i otac. Ženu je doveo do samoubistva, na majku je na kraju zaboravio i nije joj došao ni na sahranu. I potom je krenuo na Solaris tamo se „čelom sudario s ljubavlju” od koje se odbio. On je tu ljubav isterivao na vrata, a ona se vraća kroz prozor; on zažmuri, dok se ona baca na njega i silom mu pomiče očne kapke. Dirljivo je što on na kraju pada na kolena pred ocem, koji se, nažalost, takođe javlja iz uspomena. To je u izvesnom smislu poput priče o astronautu koji je leteo na drugu planetu sa istraživačkim ciljem, a doleteo je do Boga i počeo da mu postepeno, strpljivo objašnjava šta je to ljubav i zbog čega nije trebalo ni onda da se odbija ni sada da žmuri.

Ingmar Bergman: Moje prvo sučeljavanje sa filmom Tarkovskog bilo je slično čudu

Ingmar Bergman je jednom prilikom zapisao: „Moje prvo sučeljavanje sa filmom Tarkovskog bilo je slično čudu. Odjednom sam se obreo pred prostorijom, čije ključeve mi ranije niko nikad nije dao. To je bila soba u koju sam oduvek hteo da uđem – a ispalo je da u njoj odavno boravi drugi čovek i on se tamo oseća svršeno slobodno.”
Otkud to da na Skandinavce Tarkovski ostavlja snažniji utisak nego na sve druge ljude: Lars fon Trier ga voli ne manje od Bergmana (gledalac dobija utisak da kad se na početku „Melanholije” pojavljuje konj koji pada na zemlju, da je to baš onaj konj iz prologa „Rubljova”, ali u znatnoj meri lošije raspoložen).
Sa Skandinavcima se ne može sporiti: u sovjetskoj i svetskoj kinematografiji bilo je malo režisera koji su bolje od njega razumevali šta je to film.

Sve što je Tarkovski stvorio, ostvario je ne razumom, nego čistom intuicijom
 

Neophodno je istaći da sve što je Tarkovski stvorio, ostvario je to ne na razumu, ne razmišljanjem kojima je napunio svoje dnevnike, nego čistom intuicijom.
Magija kojom je naselio svoje filmove u malo čemu je od njega samog zavisila. Čini se da je ta magija kojom su prenaseljeni njegovi filmovi u malo čemu od njega samog zavisila. On je to duboko osećao i jednom prilikom je pokušao da objasni te strane osećanja: ponekad ti se čini da si režiser, tako bar izgledaš samom sebi, kao autor, a ustvari si ti samo provodnik koji dodiruje materijal predajući mu energiju i pretvarajući ga u zlato.
U „Rubljovu” srednjevekovni momak, mucavac Burljajev, vrlo samouvereno nadzire livenje zvona pričajući svima kako mu je pokojni otac – livac preneo neku tajnu zvonarskog bakra. On ostavlja utisak da se od svih najbolje u to razume. A ustvari, od svega toga nije bilo ništa: ni u šta se on posebno ne razabira, i nikakvih tajni ne zna, radi na osnovu čistog nadahnuća, a zvono nekako izlazi iz livnice, i zvoni zadivljujuće čistim zvukom, i prestavši da muca, Burljajev plače u nekom divljem zanosu – to je jedna od najupečatljivijih i najpotresnijih scena u svekolikoj svetskoj kinematografiji.

Autor: Branko Rakočević
Datum: 11, 01, 2012.