Umberto Eko, savremeni kultni evropski intelektualac, semiotičar, medievist (mediviestika – grana istorije koja proučava Srednji vek, posebno u Evropi, tzv. zapadno srednjovekovlje), proslavio je 5. januara svoj 80. rođendan.

 

Ovaj gurman, poznavalac komiska i bondine – autor je knjiga koje su ne samo izmenile predstavu o istorijskim romanima, nego su nadahnule i brojne sledbenike po celom svetu među kojima su najslavniji Den Braun u Americi i Boris Akunjin u Rusiji.

Umberto Eko, Italijan čije ime svi znaju

Eko je jedan od savremenih Italijana čije je ime poznato svima. Čak i onima koji su na pristojnoj udaljenosti i od fudbala, i od opere i od mode. Bolje rečeno: mogli bismo kazati da je delatnost, slike u kojima misli i sam spoljašnji izgled bradatog profesora s ogromnim naočarima i sa obaveznom cigaretom u ustima, u mnogome formirala naše predstave o savremenom zapadnom humanizmu, „javnom intelektualcu“ kao javnoj ličnosti koji nije samo vrhunski specijalista u svojoj užoj oblasti (u ovom slučaju – semiotici i medievistici), ali ništa manje ume da formuliše i potkrepi citatima Dekarta ili Platona o bilo kojem važnom pitanju aktuelnom događaju, od rata u Persijskom zalivu do snimanja novog filma o Džems Bondu. I koje, bez kolebanja, deli sa ljudima koji ga okružuju.

Autor dva svetska bestselera

Ali, naravno, mišljenje bolonjskog profesora semiotike o tim i drugim predmetima interesovalo bi nas kudikamo u manjem stepenu, da nije onog glavnog: Umebrto Eko je pisac, autor u krajnjoj meri dva svetski čuvena istorijska bestselera – „Ime ruže“ (Il nome della rosa, 1980), filosofski detektivski roman o srednjevekovnom manastirskom okruženju i „Baudolino” (Baudolino, 2000), roman o mladom seljaku koga je usvojio car Fridrih Barbarosa. Roman „Ime ruže” je preokrenuo predstave evropskih čitalaca o tome šta je ustvari istorijski roman i na šta je sve sposoban.

Začetnik postmodernizma u književnosti

Ako bismo, u duhu Nobelovog komiteta, koji, uzgred budi rečeno poslednjih godina ne krije da „motri” na Eka, pokušali da formulišemo u čemu se u suštini sastoji zasluga tog pisca za svetsku književnost, odgovor bi mogao biti: Eko je prvi umeo organski da spoji zabavnu književnost, beletristiku, sa „visokom” literaturom. I time je faktički nastao postmodernizam u književnosti.
Moramo se složiti da su oštroumni, složeni i višeznačni književni slojevi sastavljeni od poznatih i nepoznatih citata koji zahtevaju od čitaoca beskonačnu pažnju i duboku erudiciju, bili poznati i ranije – uzmimo samo jetku „Belu vatru“ Nabokova, zagonetne pripovesti Borhesa, ili pripovedačke umne vratolomije Žorža Pereka, a o Džojsovom „Ulisu” i „Parastosu Fineganu“ da i ne govorimo.

Enciklopedijska preciznost i srednjevekovna manastirska sobitija

Nama, koji smo navikli da svake godine dobijamo po jednu novu knjigu Uelbeka ili Akunjina, teško je predstaviti kakvu je izbezumljenost izazvala 1980. godine pojava romana „Ime ruže”. U kojemu, s jedne strane, sa enciklopedijskom pouzdanošću i preciznošću se vaspostavlja život manastira iz XIII veka, obilato citiraju učeni muževi srednjevekovlja dok se rasplamsavaju njihove skolastičke raspre, a s druge strane u manastirskim obitavilištima, „dokapitalizovani“ misterioznim ubistvima i zapaljivim ljubavnim sobitijima zbivaju se scene koje sa budnom pažnjom prate čitaoci modernog vremena. Taj tekst je „zaposeo” više nivoa, rasprostrt je na više ravni, iz kojih se „emituje” filosofski smisao koji doseže do aluzija na savremenost. Pri svemu tome, za jednog 48. godišnjeg profesora semiotike to nije bilo nimalo spontano, nego svesno sazdana strategija, što je i potvrdio u eseju koji je sledio roman: „Zabeleške na polju Imena ruže” koji je, u to nema nikakve sumnje, postao otvoreni manifest postmodernizama.

Učvršćena reputacija intelektulaca koji ume da pripoveda „prostim“ ljudima

Poslednja tri debela romana Umberta Eka – „Fukoovo klatno“ ( Il pendolo di Fouccault, 1988.) – roman o teoriji zavere, „Ostrvo dana pređašnjeg“ ( L’isola del giorno primsa, 1994.), roman o srednjevekovnom plemiću, a osobito već pominjani „Baudolino”, učvrstili su njegovu reputaciju intelektualca koji ume, i, što je još značajnije, to ne smatra delom ispod svog dostojanstva, da pripoveda „prostim ljudima“ o složenim problemima koji zaokupljaju jednog intelektualca. Time je na sopstvenom primeru Eko pokazao kako se u jednoj jedinoj glavi mogu naći najrazličitije ideje i „naređati“ najraznoobraznija shvatanja i pogledi.

Skidanje neprobojnog oklopa učenosti

Peti roman „Tajanstveni plamen kraljice Loane” (La misteriosa fiamma della regina Loana, 2004.), ilustrovani roman o čoveku koji je izgubio pamćenje nakon nezgode, ispao je, za mnoge neočekivano, po mnogo čemu autobiografski, i zbog toga bio nepravedno zapostavljen. Eko je tako skinuo neprobojni oklop svoje učenosti pokazavši da se pod njim ne skriva strah od mogućnosti da se sa demonstriranjem erudicije ne izgubi njegova soptvena ličnost, kao što se to zbilo s dvojnikom autora, njegovim vrsnikom i zemljakom, antikvarom Đambatistom Bodonijem sa nadimkom Jambi (zvuči slično Umbi).

„Praško groblje” – ponovno premetanje „po svin registrima” evropske istorije

Za poslednji dosada, šesti roman Umberta Eka „Praško groblje” (2010), moglo bi se reći da je za njega tadicionalniji pošto u njemu autor ponovo po svim registrima premeće evropsku istoriju, ovog puta istoriju ksenofobije konspiratologije, prenaseljen je aluzijama na druga dela. Ali ovog puta ne samo na romane Ežen Sju i Aleksandra Dime, nego čak i na svoje sopstvene!

„Prstenovan” tridesetogodišnji siže spisateljskog delanja

Stoga bi se moglo reći da je u svojoj 80-godišnjici života Eko prstenovao tridesetogodišnji siže svoje spisateljske karijere. Što je i potvrdio kardinalnom promenom imidža: umesto bradatog intelektualca sa okruglom šubarom, sa korica knjige na čitaoca gleda respektabilni brkati sinjor sa glatko obrijanim masivnim podbratkom.

Pisac Eko zastao u večitom intelektualnom dečaštvu

Šta će biti dalje? Pri dužnom uvažavanju ka krepkim pijemontskim korenima i nadom u neistrošivu ljubav prema životu profesora Eka, 80 godišnji jubilej nije samo povod da se zagleda u budućnost, bar ne u istoj meri kao što je to prilika da se izvode zaključci. Ako je istina da je talenat večita mladost, a genije večito detinjstvo, onda je Umberto Eko, kao pisac zastao negde u sredini – u večitom intelektualnom dečaštvu.

Hladnokrvni manipulator i kompilator tekstova kao na kompjuterskom programu

Ponekad njegova filološka raspojasanost i istorijsko pomodarstvo i kicošenje se preobilno izlivaju (kabalistički epigraf u „Fukoovom klatnu“ i naslov jedne glave u tom romanu je ustvari originalni naziv knjiga iz XVII-XVIII veka), stvarajući ovom piscu dvosmislenu reputaciju hladnokrvnog manipulatora, koji kompiluje svoje tekstove kao kompjuterske programe. Ali, kao da namerno nastoji da se stekne takav utisak, ovaj nedostižni intelektualac, oštroumni erudita, povremeno u svojim knjigama to nedvosmisleno priznaje. Takav je slučaj na primer objašnjen u traktatu o prevodu „Kazati skoro to isto“ koji glasi: „Ponekad zadajem sebi pitanje: ne pišem li ja romane samo da bih sve te odlomke, citate, pojmove, priuštio samom sebi? Pri tome se osećam kao slikar koji ukrašava svilenu tkaninu i usred kovrdža cvetova i malenih štitova ucrtava jedva primetna početna slova imena svoje drage. Ako ih ne primećuje čak ni ona, to nije važno: jer se svi postupci nadahnuti ljubavlju preduzimaju bez ikakve koristoljubivosti.”

Autor: B. Rakočević
Datum: 07, 01, 2012.