MOSKVA: U Moskvi je u petak veče, 28. oktobra posle šest godina rekonstrukcije otvorena istorijska scena Baljšoj teatra, koja se znatno izmenila. Svetkovina je počela gala koncertom koji je direktno prenosio televizijski kanal „Rusija 1“. Koncert je otvorio predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev. Posle su na scenu izašli solisti Državnog akademskog Baljšoj teatra u zaštitnim građevinskim šlemovima i radničkim kombinezonima izvodeći „Славъся“ iz Glinkine opere „Ivan Susanin“ i „Knez Igor“.

 

 

Tokom večeri su na sceni Baljšoj teatra takođe nastupale poznate zvezde kao gosti: Plasido Domingo, Dmitrij Havorostovski i Violeta Uramana.
Gala koncert je režirao Dmitrij Černjakov koji je maksimalno iskoristio nesagledive izvođačke mogućnosti koje pruža nova scena. Orkestar je svirao pod upravom muzičkog rukovodioca i glavnog direktora Baljšoj teatra, Vasilija Sinajskog.
Za svečanu ceremoniju otvaranja, koja je prenošena na televiziji u 60 zemalja sveta, vlasti su izdvojile 120 miliona rubalja (oko 4 miliona dolara). Osim toga, gala koncert se može videti na You Tube kanalu Baljšoj teatra kao i na sajtu RIA Novosti. Prenos se mogao pratiti i na monitorima postavljenim na Pozorišnom trgu.
Rekontrukcija Baljšoj teatra, koja je počela 2005. godine koštala je 20 milijardi rubalja, oko 700 miliona dolara.
Državni akademski Baljšoj teatar je najpoznatije pozorište u Rusiji u kome su koncentrisane tradicije kako ruske, tako i svetske kulture. Pozorište neguje klasiku uvažavajući uticaj savremenih tendencija muzičkog stvaralaštva u Rusiji. Repertoar Baljošoj teatra oslonjen je na tri postamenta: u prvom redu na remek-delima ruskog teatra devetnaestog i dvadesetog veka (Čajkovski, Rimski-Korsakov, Šostakovič, Prokofjev itd.), zatim na klasici drugih zemalja (Verdi, Bize, Vagner, Mocart, Betoven, itd.), dok treći postament repertoara čine savremene opere i balet koje uključuju svetske premije.

 

Istorijat

Baljšoj teatar je otvoren 1825, premda je sama trupa imala aktivnu kontinuiranu stvaralačku delatnost još od 1722. pa se otuda slave dva jubileja koje razdvaja više od 50 godina. Baljšoj teatar je simbol ruske kulture i bez obzira na sve ratove, požare i druge nesreće, nastavlja da raduje svoje gledaoce veličanstvenim izvođenjima na najvišem svetskom nivou. Osim toga, Baljšoj teatar je otvoren za nove umetničke tendencije, uspešno delujući kao hram umetnosti ne samo za tradicije klasične škole, nego i za otvaranje novih vidika operske i baletske umetnosti.

Udvostručen prostor teatra

Površina Baljšoj teatra je udvostručena. Restaurirana je nekadašnja Carska dvorana koja je još u ranoj sovjetskoj epohi preimenovana u Betovenovu, a sva carska obeležja su iz nje sklonjena, bukvalno izrezani raskošni carski grbovi i monogrami. Prema legendi, Lenjin je sa uživanjem slušao Betovenovu muziku pa je otuda i dvorana dobila naziv po genijalnom nemačkom kompozitoru. Sada je Carskoj dvorani vraćeno njeno ime, dok je Betovenova sala duboko pod zemljom. Njena scena se sastoji iz četiri nivoa i može se podesiti kao stepenasta piramida okrenuta na dole na 6,6 metara kao na prekookeanskim brodovima i tada gledaoci gledaju izvođače odozgo.
Dvorana se vrlo brzo i lako može transformisati u studio za snimanje zvuka, a pre koncerta svakim pritiskom dugmeta podiže se tri do pet redova sedišta; za samo pola sata dvorana je spremna da primi 300 slušalaca. Nije ništa strašno ako se u takvom podzemnom prostoru sluša Betoven ili Šestakovič. U staklenim paviljonima na Pozorišnom trgu su izgrađeni rezervni ulazi.

 

Beli foaje izgleda raskošno

Osnovni, takozvani beli foaje izgleda raskošno. To je rezultat rada na hiljade restauratora. U Carskom foajeou u potpunosti su obnovljeni gobleni uključujući i onaj u koji su nekad ubacili negašeni kreč. U „muzejskom“ foajeu sada već postavljaju izložbu, a eksponati su baletanke neke poznate balerine i egzotični kostimi maltene iz neke prepotopske „Aide“.
Sama dvorana je potpuno završena. Redovi sedišta sad nisu onako spljošteni kao što su bili ranije. Dvadesetih godina prošlog veka Baljšoj teatar je bio jedinstveno mesto gde su se na svojim kongresima mogli skupiti takozvani radnici i seljaci. I redovi su se tako zbijali i sažimali kao u konzervi kako haringe ne bi proplivale i tako se povećao broj mesta u dvorani skoro za hiljadu.
Akustiku još treba proveravati u praksi, premda su na njoj radila tri instituta. A gipsane „navlake” na balkonima zamenjene su sve „žeženim zlatom”; poslovima i radnim zadacima pozlate bavilo se 156 majstora. Čak je i na legendarni luster otišlo 300 grama ovog plemenitog metala, na luster tako maleni ako se gleda odozdo, a dijametri su mu 6,5 metara kao u tunela u metrou.

Najprostranija scena od svih istorijskih pozorišta

Sada je scena Baljšoj teatra najveća među istorijskim teatrima, sa dimenzijama 21×21 m i uzdiže se na šest etaža. Ljudsko stvorenje na njoj izgleda kao mrva i to baš ona iz popularne dečje pesme Majakovskog „Mrvica sin ocu je prišla i pitala Mrvu: „Šta je dobro, a šta je, pak, loše?“ („Крошка сын к отцу пришел и спросила кроха: „Что такое хорошо, а что такое плохо“?)

Prva premijera: Glinkina opera „Ruslan i Ljudmila“ već 2. novembra

Tehnički je scena opremljena tako da se neće ni primetiti ako dođe do pomanjkanja mašte kod reditelja. A prvi će to iskusiti Dmitrij Černjakov koji je režirao i gala koncert na svetkovini otvaranja restauriranog zdanja, kad u utorak, 2. novembra, u njegovoj režiji bude izvedena premijera Glinkine opere „Ruslan i Ljudmile“. Ovu Glinkinu operu Černjakov je, kako sam kaže, odbabrao očaran njenim optimističkim krajem. „Hovanščina se završava samospaljivanjem, „Kitež“ – uopšte uzevši s onu stranu života“, objašnjava režiser. U postavci „Ruslana i Ljudmile“ on najavljuje grand-stil, ljubiteljima egzotike, a la rus – bojarske kuće, kaftane, marame –kokošnjike, a svim gledaocima zajedno „mnogo interesantnog, ljudskog“. Černjakov nastoji da kao i uvek zaintrigira gledaoce obećanjima: „Biće i strašnog i veselog, a u prvom planu data je priča o Finu i Naini.“ Zbog toga je uloga Naine poverena Jeleni Obrazcovoj. Za dirigenta je angažovan Vladimir Jurovski, jedan od najblistavijih majstora iz plejade četrdesetih, koji živi na Zapadu gde je Glinka samo pusti zvuk, a on sam za „Ruslanom i Ljudmilom“ diriguje prvi put. Dirigent Jurovski često upozorava: „Ovo je bajka za odrasle. Ne dovodite decu na predstavu! U svakom slučaju, ne mlađe od 16 godina, jer je to strašno!“
Neku ulogu će na sceni igrati i sam režiser. Šansa je data, i zbog čega ne bi bila ipak iskorišćena.
Jer, pozorište ipak nije mauzolej.

Autor: Branko Rakočević
Datum: 30, 10, 2011.