Hronika 49. Susreta APDV U Staroj Pazovi. Pozorište „Stevan Semac“ Crvenka: Žan Anuj „Ženski orkestar“, režija: Milan Belegišanin; igraju: Vlajko Jovović (Patricija), Željka Jelić (Suzana Delisija), Vinko Stupar (Gospođa Ortana), Zoran Radulović (Pijanista), Marko Bošnjak (Pamela), Jovana Sušić (Leona), Dejan Jović (Ermelina), Zoran Ružičić (Gospodin Lebrona), Dušan Nikolić (Konobar), Blagoje Prodanović (Lekar). Predstava izvedena 25. maja 2011.

 

Publika: Čuješ li, reditelju, vapaj naš?

U predstavi „Pseći valcer“ Leonida Andrejeva koju je na ovom Susretu prikazao Pozorišni klub „Gest“ iz Sečnja, jedan lik iz drame, Henrik Tile, koga igra Radovan Zubac, ojađen „do bola“ neverstvom svoje ljubljene u očajanju nekoliko puta, glasno, preglasno, cvili: „Zašto, Jelisaveta, zašto?“ Ali uzalud. U tom trenutku odgovora nije bilo. I dragi gledaoci crvenačkog „Ženskog“, a Muškog orkestra su tokom predstave cvileli, ali pristojno kao domaćini, u dubinama svog pozorišnih dešavanja uželjenog bića: „O zašto, selektore, zašto?“. Ali selektor ovog, 49. Susreta, kao i prethodnih desetak, Bogdan Ruškuc, koji je po volji svog poslodavca, Zavoda za kulturu Vojvodine i njegovog direktora, Tibora Vajde, promovisan u odabirivača predstava bez ograničenja mandata, nije čuo gledalaca cviljenje, pa da su i krici bili, jer se selektor na Susretu ne pojavljuje. Nisu se čuli ni publike kolektivna tuga i opomena: „Čuješ li, reditelju, vapaj naš?!, zato što se ni reditelj Belegišanin nije pojavio na informativnim razgovorima u pozorišnom holu pošto je konačno, hvalim ti se Bože, odsvirana i poslednja partitura „Ženskog“ koji je ustvari bio „Muški orkestar“, a da je bar bio orkestar, makar i muški, ni po jada, nego nije, nego hor, „Ja u klin, ti u ploču“, ali avaj, ni hor nije bio. Vinko Stupar, najbolji glumac Srednje Bačke, upisan kao Gospođa Ortanz u kršetenicu crvenačkog scenskog matičara Milana Belegišanina, se požalio: „A ja mislio da nisam više truba, pevam u horu“.

Kominike stručnog pozorišnog konzilijuma Vesne Ždrnje

Kako je stručni pozorišini konzilijum koji predvodi profesorka Vesna Ždrnja, saopštio u usmenom kominikeu, da u slučaju jednočasovnog boravka tzv „Ženskog orkestra“ pod upravom Milana Belegišanina na podijumu staropazovačkog pozorišta, i laik se mogao uveriti da ne samo što nije bilo orkestra, ni muškog, a pogotovo ženskog, hora ponajmanje, pa ni o nekoj predstavi nije moglo biti ni reči. Da li je bilo posle kneževe ili uopšte glumačke večeri, to ni Vida Ognjenović uz zaštićenog svedoka Ilariona Ruvarca i braće mu, braće nam, iz susednih Starih Banovaca kao zaštićenih svedoka nove srpske istorije nije potvrdila.

O, zašto, selektore, zašto?!

Vapaje gledalaca: „O, zašto, selektore, zašto?“ sam selektor Ruškuc je podsticao svojim izveštajem objavljenim u Biltenu (broj 5.) Susreta u kome je pored ostalog napisao i ove retke koji bi više odgovarali obrazloženju zbog kojih predstavu nije poslao na festival, nego preporuci i razlozima zbog čega „Orkestar ni ženski ni muški“ upućuje da podigne nivo najznačajnije umetničke amaterske manifestacije u Vojvodini. A u tom izveštaju je selektor Ruškuc napisao potpisao: „Umesto Anujevog Ženskog orkestra – imamo raznopolni hor, umesto instrumenata – svašta i ništa; umesto podijuma za banjski orkestar – obezličen prostor; umesto aktera na izmaku života – ljude različitih starosnih dobi; umesto šarmantnog dijaloga na minule ljubavne teme, dileme i probleme, uopšteno saopštavanje činjenica; umesto psihološke individualizacije – nedorečenu tipizaciju; umesto za Anuja karakterističan „opoetizovani realizam” – teatar ne uvek motivisano isforsiranih pokreta i kretanja…” Posle ovakvih „preporuka” koje je priložio uz putni nalog za smotru najboljih amaterskih pozorišnih društava Vojvodine, selektor je svoj izveštaj „osilio” zaključnim argumerntima: „Trud, pokušaj, i rezultat vredan pažnje, ali ne više od toga!” Bilo kako bilo ova „sila “ je masi dala ubrzanje pa se predstava iz Crvenke „Orkestar ni ženski ni muški“ u režiji poznatog pozorišnog i filmskog reditelja i pisca Milana Belegišanina našla među osam najboljih amaterskih ostvarenja na 49. Susretu.

Šta su divanili članovi žirija

Da li s razlogom, neka o tome kažu članovi žirija. A oni su rekli na informativnim razgovorima (objavljenim u Biltenu broj 6. Susreta). Vesna Ždrnja: „Ja imam mnoge probleme sa ovom predstavom. Ne razumem suštinski zašto muški ansambl igra žene. Pokušala sam to da doživim kroz tu travestiju, ali nije mi proradilo u toku predstave. Onda sam pomislila: oni ne igraju žene, oni su muškarci i pokazuju svoju ambivalentnost… ali ni to nije proradilo. Nisam našla nikakav razlog, ni intiman, zašto igrate ženske likove. Druga stvar koja mi je bila problem, jeste mešanje žanrova. Ne mogu da razumem i prihvatim kako treba da se prihvati intimna priča o ženskoj samoći kroz žanrove koji su u ogromnom rasponu? Od burleske, do farse, karikature, travestije, dramskih momenata. Nisam mogla da se saživim. Ako glumcu treba empatija publike, a treba, da bi predstava mogla da funkcioniše na emotivnom nivou, nisam mogla da se saživim ni sa jednim od ženskih likova. Inače, imam jako mnogo pohvala za glumce, i njihove bravure…”

Bez jasnih smernica reditelja predstave

Po mišljenju Saše Latinovića, predsednika žirija, osnovni problem u ovoj predstavi je u tome „što reditelj na početku nije dao jasne smernice šta se igra – u smislu žanra. Nije jasno da li ste svi maskirani u žene ili ne, to se ne čita iz predstave. Može da se ide protiv Anuja koji je pisao ovaj komad za žene. Bilo bi stilski čisto da su sve uloge igrali muškarci… Ovo je za mene bio pravi mali šok, koliko je to razbijena predstava. A vidite odlične glumce koji mogu da vas uhvate za repliku, na gest, a opet ne dopire, ne štima. I tu je napravljen propust.”

Zaista veliki propust

A propust je zaista veliki. Pozorište iz Crvenke s pravom se diči svojim glumačkim potencijalom, posebno muškim ansamblom, danas najbrojnijim i najkvalitetnijim na amaterskoj pozornici Srbije. Predstave Crvenčana su decenijama rangirane kao najviši domašaji ne samo na SAPDV, nego i na Republičkom festivalu u Kuli i na Festivalu dramskih amatera Jugoslavije u Trebinju. Njihove predstave ostvarene u saradnji sa poznatim rediteljima poslednje decenije ocenjivane su kao vrhunska dostignuća i često su pobeđivale na ovom Susretu: „Tri čekića“ (Dragiljub Mutić), „Kod večite slavine“ Momčila Nastasijevića u režiji Ivana Hansmana Jesneskog proglašena je za najbolje scensko ostvarenje na području srpskog govornog područja, „Konkurs” u režiji Save Radovića bila je prvoplasirana na Republičkom festivalu, „Štefica Cvek u raljama života” u scenskoj postavci istog ovog Milana Belegišanina, drugoplasirana. Otuda je predstava „Ženski orkestar” ocenjena kao najneprijatnije iznenađenje i najveći promašaj ovogodišnjeg 49. Sureta APDV za koji je odgovoran isključivo reditelj, Milan Belegišanin.

Autor: Branko Rakočević
Datum: 28, 05, 2011.