STARA PAZOVA: Slovačko pozorište „Vladimir Hurban Valdimirov“ (VHV) A. P. Čehov „Krčma na glavnom drumu“; režija i total dizajn: Miroslav Benka; premijera: 6.marta 2011., izvedena na Susretu: 23. maja 2011.

Kako uporno izbegavaju da jave, i uopšte da se u to upuštaju naši centralni štampani i elektronski mediji, kao i uvek kad su u pitanju smotre i druga zbivanja u amaterskim pozorištima, pravdajući se da im je dovoljno amaterizma i u sopstvenoj kući, na osnovu čega im i log na vizit kartama urednika njihovih kulturnih rubrika glasi: „I ja sam amater u neku ruku, ne razume se u svoju struku“, ovih noći se u Staroj Pazovi nešto toliko značajno dogodilo da smo, čim smo se upoznali sa važnošću tog događaja odmah isti zaboravili.

Grinfild pozorišna investicija – instalacija

Pa smo se tek sad prisetili, da se radi o grinfild investiciji, to jest instalaciji, sa mešovitim rusko – srpskim kapitalom, tim najslađim pićem duševnim od kojeg su se pjanila, pjane se , i pjaniće se pokoljenja glumaca i članova njihove poslovne pratnje. Koju su podigla dva ortaka, poslovna partnera na distanci, Miro Benka, obavijač naših scenskih svitanja maglom sopstvene koreografije i kolor produkcije u total dizajnu, i to na svim lokacija namenjenim u prostornom planu i strategiji razvoja odavde do večnosti za umetničke zone tokom cele pozorišne sezone. Benka je manjinski, dok je većinski vlasnik (51 od sto) Anton Pavlovič Čeh, koji je, iako Rus, morao promeniti državljanstvo pošto se posle početka primene bolonjske lektire Čehov izučava kao češki pisac, kao što mu i samo ime kaže, a Džek London kao engleski, jer da je američki, kao što se to smatralo pre nove kuturno-prosvetne revolucije, valjda bi se zvao Džek Njujork, ili bar Džek Vašington, jer ako niko drugi, oni svakako znaju ko je on.

Umesto Krčme na glavnom drumu – kafić, bar ili pab na koridoru 10.

Polu grinfild investicija, samostalna ugostiteljska radnja (SUR) najpre se zvala „Krčma na glavnom drumu“, ali je nakon promena opštinskih uredbi o isticanju firmi i ubrzanom procvatu (pre roka) sportskih kladionica, na osnovu rešenja nadležnih komunalnih selektora morala da preimenuje arhaičnu firmu Krčma u novokomponovanu – Kafić. S obzirom da je razoreni glavni drum od nedavno postala ubava fudbalska transferzala koja vodi od Gradske kuće, tj. pozorišta do novosagrađene srpske, junačke, a sigurne kuće fudbala, ispred koje kao pred katedralom Notr dam u Parizu stoji nulta oznaka odakle počinju svi putevi koji vode kroz celu opštinu, baš kao onim što se ispred Notr Dam razvoze kroz celu Francusku, Krčma na glavnom carskom drumu je registrovana kao „Kafić, bar ili pab na koridoru 10.“.
Reporter Amaterskog scenskog vesnika (ASV) je jedne noći svratio u taj ugostiteljski objekat dok je još bio u statusu krčme, u kome je, kao i u celom okolnom ambijentu bilo toliko mračno da se nije videlo da li je padala noć koja nam je došla sa Vuka jednoga, ili je pak svanjivao dan koji nam je takođe došao, ali s druge strane, sa Vuka drugoga, i evo šta je zabeležio po sećanjima koja su ga dosad, kako sam priznaje, uvek izneveravala, a tek odsad kao što ga je sopstveno srce redovno otkucavalo. Onaj koga toliko sećanja izneveravaju u svakoj minuti, ne treba da se brine za svoju prošlost, koja će sigurno biti ako ne baš savim svetla, ono u svakom slučaju mutna.

Pokraj druma, kad nas krčma smami…

Iznad ulaznih vrata u Krčmu je slovima klinastog pisma od fluorescentnih svetiljki napisana „Tuga i opomena“ (tako je nazva personal) Tina Ujevića: „Pokraj druma / Kad nas krčma smami / Pitamo se tko fali / Falimo mi sami /“.
U informativnim razgovorima koji su vođeni pre svake, pa i ove predstave, zamolili smo već uveliko zavrbovanog Tihona Jevstignjeva (Jana Šarkezija) koji je zakupio ovaj ugostiteljski objekat sa grejs periodom do kraja sezone, kad se inače krčme zatvaraju i pored nedostatka dokaza. On je po zanimanju točilac pića prve A klase (što se u lokalnom poslovnom ambijentu i okruženju smatra najvišim kvalifikacijima održivog prometa alkohola na malo) i nerado je pristao da nas provede kroz savremeni trenutak naše pozorišne i društvene zbilje od milje zvane Tamna je noć. Evo šta nam je ovaj zaštićeni svedok – pozorišni, a kakav će drugo biti, sufler šaptao u zapisnik( Kud si poš'o s bubicom u uvu?)

Zaštićeni svedok-sufler šapće

„Plafon je, kao što, vidite napravljen od montažno – demontažnih ispijenih staklenih flaša i ta pet – amabalaža je ustvari kamuflaža za novu dramu „Staklena menažerija“ koju priprema manjinski vlasnik Benka zajedno sa američkim investitorom Tenesi Viljams kompani. Marija Jegorovna (Helena Popova) će izvesti koreo performans na usijanom krovu od staklenih srča.

Nabavljači votke iz novopazovačkog „Lera“ u akciji

Za vreme informativnog razgovora nekoliko puta su dolazili nabavljači votke, (e)misionari iz novopazovačke posade „Ler“ tražeći votku na odloženo plaćanje, pa je u kartone potraživanja krčmar Tihon upisao Vukana, Unu, Cicu, Dejana, čak i jednog votkaša pod šifrom „Đ“, sve kao sigurne glasače, ne zna se čije, ali nečiji jesu. „Navraćao je pre neko veče i Don Žuan raspitujući se za želeničku stanicu rekavši da se vraća iz rata, a kad sam ga upitao kojeg, reče poslednjeg, a ja mu odgovorih da se nikad ne zna koji će biti poslednji, pa mu zato ne dadoh piće na odloženo. Uto je počela i predstava kao poslednja sednica opštinske kozačke skupštine.

Ako je Čehovljeva „Krčma“, otkud u njoj „Na dnu“ Gorkog, i šta to piju Smrdjakov, Rogožin, Raskoljnjikov, a za Điđija znamo.

Pitao sam suvlasnika Krčme, Benku, da li je siguran da je ovo Čehovljeva „Kčma“, jer me je sve nešto vodilo „Na dno“ Gorkog, dok se nije pojavio drvoseča Jegorij Merik, sa onolikim taporom (sekirčetom) umesto sa električnom testerom.

I dok je propali plemić Borcov (Aleksandr Bako) stalno tražio votku na odloženo, a ja mu je naravno nisam sipao, Jegorije Merik sekironosac me sve više podsećao na moje stare mušterije, pa mi je čas izgledao kao Rogožin koji ima još nešto da doda na temu rodne ravnopravnosti Nastasji Filipovnoj iz „Idiota“, glede nevernice Marije Jegorovne, pa bih se onda zakleo u veresiju koju mi niko ni spomenuti ne sme, da je u krčmi sluga Smrdjakov iz Braće Karamazova, sa svojim voljenim gospodarom Fjodorom, nešto imaju u četiri oka posle čega dva već nisu u funkciji niti ima izgleda to ponovo budu, i tako se začas stvori odnekud, a odakle bi drugo nego iz „Dnevnika jednog gledaoca“ iz Bačke Palanke, (Milana Bursaća i partnerke mu Ljiljane Židai), niko drugi nego Rodion Raskoljnjikov, jer, izgleda vekovima, on sa babom nešto ima. Čim trgnem jednu čašicu samogona, odmah mi se, ali samo na čas razbistri: pa to je on, Zdenko Kožik. I ponovo nastupi neko pomračenje. Kočijaš Borcove, Điđi, mi poveri kako sumnja da Marija Jegorovna nije niko drugi nego Sultana iz Kule, opet prerušena, kako bi nas sprečila da postavimo našu šatru na čuvenom Kulskom vašaru scenskih iluzija i to na glavnom putu za prvo mesto na Republičkom festivalu, koji se po kartografima iz Zavoda za kulturu obavezno ukršta sa drumom koji vodi do Jaše Tomića. Jer koja god predstava bude prva na republičkom festivalu, Tibor Vajda, predsednik žirija u Jaša Tomiću, na utešnoj smotri, svrsta na poslednje sa obaveznim naravoučenijem: „Dao bih vam jedinicu, kad bih imao pravo da povećavam ocenu“, što se desilo prošle godine kad je Benkine „Vihre…“ prvoplasirani na Republičkom festivalu u Kuli, na utešnoj smotri, na „salonu odbijenih“ u Jaša Tomiću Tibor Vajda rasporedio na treće mesto.

Kad čašica samogona počne da deluje

Uto je ona čašica samogona poptuno počela da deluje da sam samo primetio kako jedna zalutala lasta prolete kroz krčmu praćena Ženskim orkestrom iz Crvenke kojim je dirigovao još pre nego je naštimovan Milan Belegišanin. Meni, točiocu pića u pabu ili baru na koridoru 10 ,namamljenom samogonom, u ušima počinje da zvuči „Pseći valcer“ mog zemljaka iz „udruženih regiona Rusije“ koji dopire južnim muzičkim tokom – preko Sečnja. San me spopade za šankom i usnih „Instant seksualno vaspitanje“, kratak kurs koji je na proputovanju kroz Kovin tražeći železničku stanicu održao Don Žuan koji se taman vratio iz rata, via Senta, a bolje bi mu, izgleda bilo da se uopšte nije nikad ni vraćao. Uostalom, baš tako je i delovao na sceni.

Autor: Branko Rakočević
Datum: 23, 05, 2011.