Pored nje prolazim najmanje desetak puta godišnje. Često sam je slikao, zagledao ponekad unutrašnjost kapele…

Jasno mi je bilo da ne pripada manastirskom kompleksu, ali se do vremena kad sam se zainteresovao za vodice, nisam pozabavio razjašnjavanjem otkud kapelica tu. Videvši druge vodice postalo mi je verovatno da je i to vodica. Bunilo me je što uz kapelu nije bilo bunara, izvora ili nečega što opravdava status kapele – vodice.

Ovih dana sam našao objašnjenje u feljtonu iz „Dnevnika“ po knjizi Mirjane Đekić VODICE U VOJVODINI.
 

''Nuz debeo hrast„

Izvan zidova manastira Kovilja pored puta koji vodi prema Gardinovcima, nalazi se staro kultno mesto – vodice svete Petke. Nije poznato kada je bunar proglašen isceliteljskom vodom.

Na starim planovima tog manastira kapela svete Petke nije ucrtana. U samom manastiru nema podataka koji bi ukazali na to kada je sagrađena. Najstariji pomen kapele “nuz debeo hrast” potiče iz šematizma Srpske pravoslavne crkve iz 1878. godine.
 

Sveto drvo

Prema bakrorezu objavljenom u monografiji manastira Kovilj, koji je sačinio iguman manastirski Miron Đorđević 1891, uz samu manastirsku kapelu – vodicu – nalazio se hrast za koji se verovalo da je sveto drvo. Ispred nje bio je veliki rezbareni krst sa, verovatno metalnim, raspećem Hristovim. Kapela je sa prednje strane u to vreme bila otvorena.
 

Isti izgled kapela je zadržala i početkom veka. Na slici koviljskog monaha slikara Rafaila Momčilovića, na kojoj su prikazane manastirske starešine od 1706. do 1911, pored manastira naslikana je i kapela svete Petke.

Bunara više nema

Nema podataka o tome kada je kapela prepravljena, no na fotografiji objavljenoj u kalendaru Eparhije bačke za 1942. njen izgled je izmenjen. Trem je potpuno zatvoren. Kapela tako izgleda i danas.
 

Sagrađena je od opeke, a pokrivena biber crepom. Pripada tipu pravougaonih kapela sa tremom. Njena unutrašnjost je podeljena na dva dela: zatvoreni trem sa polukružnim lukovima i prostoriju u kojoj se nalaze crkvene relikvije.
 

Uz istočni zid kapele je stablo hrasta na koje je, kroz otvor u zidu, prislonjena ikona svete Petke. Bunara s isceliteljskom vodom, koji se nalazio desetak metara od kapele, više nema.

O šupljem deblu nisam razmišljao kao o hrastu, jer su u okolini topole, vrbe, pokoji bagrem i slično drveće. Medjutim, nedavno sam naišao na podatak da je između Kovilja i Budisave bila gusta hrastova šuma koja je iskrčene oko 1885. da bi se sagradilo novo selo – Budisava. Za taj posao angažovani su bili šumski stručnjaci iz Kranjske! Prema tome, iako nam može biti teško da to zamislimo, pre stotinak godina i Koviljski manastir, pa i kapela su bili u hrastovoj šumi. (Inače, na nekoj temi u vezi s lovom sam to pomenuo, deo atara između Kovilja i Budisave se i danas zove Budisavska Šuma iako ni traga od šume nema.)
 

Na slici gore se vidi da je hrast 2005. bio viši za skoro dva metra. Naredne godine je vrh odsečen, šupljina hrasta zaštićena hemijskim sredstvima, a stablo učvršćeno sa unutrašnje strane utegama od čeličnih užadi i poduprto spolja. (To se vidi na slici dole.)
 

Gnezdo roda je omotano žičanom mrežom i postavljeno na vrh skraćenog hrasta. Rode su, na sreću, prihvatile ovo mešanje čoveka u prirodu, pa su opet u gnezdu.
 

Pored kapele se prolazi kad se ide na Arkanj i Čardu na kraju sveta.
 

Vodica Kovilj Kapela

 

Dok sam slikao i vrzmao se okolo, naišao je iz njiva traktor sa prikolicom i 6-7 ljudi na njoj. Kad su stigli do kapele, usporili su, muškarci su se mašili za kape i svi se prekrstili. Baš kao što sam doznao iz crkvenog zapisa koji sam naveo uz Mošorinsku vodicu!