Pokojni Andraš Borbelj (1910-1988), jedini Mađar u Knićaninu, bio je poznat i omiljen kao samouki seoski „ortoped“ i dobričina.

        Knićanin, priljubljen uz Tisu blizu njenog ušća, specifično je banatsko selo. Nekad nastanjen isključivo nemačkim življem, danas je ognjište Srbijanaca (od Vladičinog Hana) i manjeg broja Bosanaca (od Sanskog Mosta). Pa ipak, među njima je živeo i jedan Mađar i to kakav! Bio je to Andraš Borbelj.
        I danas, četiri godine posle Andraševe smrti, uspomena na njega ne bledi. Naprotiv, Knićaninci ga i dalje vole i s oduševljenjem pričaju o njemu. Pa ko je taj njihov „čika Andraš“ i čime ih je toliko zadužio? Andraš Borbelj rođen je u Belom Blatu. Kao mladić bio je sluga kod bogatog Švabe Petera Tisina u Rudolfsgnadu (staro ime za Knićanin). Posle, kad se oženio Terezom, postao je čuvar zadružnog imanja i živeo je na salašu.
          Godine 1954. kupio je kuću u selu i sve do smrti živeo je u Knićaninu. Bio je dobričina, „šaldžija“, prema svima srdačan. Važio je kao besplatni seoski kasapin, popravljao je meštanima bicikle, učio ih kuvanju riblje čorbe, lepio im opanke gumenjaše, a deci postavljao ljuljaške. Dok u selo nije stigla „prava“ struja, rukovao je seoskim agregatom. Kao ribolovac i lovac, s ljudima se družio u prirodi i nesebično im poklanjao svoje bogato iskustvo. Ipak, slavu je stekao kao samouki seoski „ortoped“.
       Povređenima je nameštao uganute ruke i noge, vraćao zglobove u ležišta, sanirao prelome kostoju… Specijalizovao se za povrede sportista. Dolazili su mu fudbaleri iz Titela, Zrenjanina i Subotice i uvek se vraćali zadovoljni. Kad je jedan dečak, igrajući „janjine“, povredio kičmu, Borbelj ga je izlečio kotrljajući mu flašu niz pršljenove. Unuku Tatjanu je „prevario“ da će joj pokazati „kako će joj verenik staviti prsten“ i povređeni prstić devojčice jednim trzajem doveden je u red. Duško Icić do neba mu je zahvalan za odlično funkcionisanje slomljene, pa nameštene ruke, a njegov drug, takođe bivši fudbaler, kad su mu lekari ponudili gips, pobegao je i obratio se čika Andrašu. Utegama od daščica on mu je brzo oslobodio ruku.
        Svoju izuzetnu veštinu Borbelj je preneo susedu Dragoljubu Pavloviću, a „naslednik“ je danas pun hvale za starog. Kaže da je Andraševa kuća bila otvorena za celo selo. I on je uzvraćao, odlazeći kod Srba na slave i svadbe. Bio se toliko saživeo sa Srbijancima da je savladao i njihovo južnjačko narečje. Umeo je da „kolegu“ ribolovca pozdravi i ovako: Kude si krenuo? Nemaš li gliste?!
        Nije ni čudo, jer Andraš je bio poliglot. Govorio je srpski, mađarski, slovački, nemački, ruski, rumunski i bugarski. No, njegova ćerka Ana danas se zaklinje da joj je otac uvek govorio da „zaboravi“ maternji mađarski „čim zatvori kapiju“. Tako je Andraš brisao granice između ljudi i naroda. A između njega i Knićaninaca nije bilo jaza ni koliki je nokat. Oni su ga doživljavali kao najrođenijeg.
         Ceneći svoje meštane, čika Andraš je pred smrt ostavio amanet da ga sahrane uz „bleh-muziku“, ali uz dvojne (srpske i mađarske) običaje. Supruga Tereza i sin Gabor su to uvažili, pa su na sahrani (veća se u selu ne pamti) pevali i katolički i pravoslavni sveštenik. I ne samo to! Mrtav, čika Andraš „gleda“ na istok, isto kao i njegovi pravoslavni „susedi“ na (pravoslavnom) groblju Jovan Petrić i Živka Đokić. Kad dođe sudnji dan kraj njega će i njegova Tereza, koja, takođe, ni mrtva ne želi da se razlikuje od suseda na ovom svetu.
        I o sledećim Zadušnicama „tetka-Treska“ (Terezino ime od milja) će ponovo izaći na groblje (po pravoslavnom običaju) i biće ponosna što njene komšije Srbijanci pale tolike sveće njenom Andrašu.

Tomislav Đokić (Dnevnik, 17. maja 1992)

Autor: Dragan Kolak
Datum: 02, 12, 2010.