Titel: Drevni kovački zanat neguje se u porodici Tapavica skoro vek i po. Od male zanatske radionice za kovačko-bravarske usluge, koju je Stevan Tapavica osnovao u Titelu 1880. godine, vremenom je prerasla u ozbiljnu porodičnu firmu, spremnu da odgovori na sve izazove u oblasti kovanog gvožđa i umetničke bravarije celog južnog Banata i Bačke.
| Najmlađi Tapavica slikar |
|
Umetnički gen nasledio je i najmlađi član porodice Tapavica. Želja koja je Savu (17) vukla ka likovnoj umetnosti i platnu bila je jača od udarcima čekića o usijano gvožđe. – Od kada znam za sebe, četkice, olovke i boje su mi bile nadohvat ruke. Verovatno ja neću nastaviti da se bavim kovačkim zanatom ali ću pokušati da sećanje na moje pretke sačuvam od zaborava – otkriva Sava. |
Stasavajući uz vatru, čekić i nakovanj, učeći se tajnama dedinog zanata od malih nogu, porodičnom poslu pridružio se i unuk Stanislav, dajući zanatskom perfekcijom lični pečat umetničkog talenta.
– Godine su prolazile ali zvuci čekića i nakovanja se još uvek čuli na porodičnom imanju Tapavica. Sava Popović, sin Stanislava i praunuk Stevana Tapavice, pored svog posla u fabrici metalne galanterije, nije se odrekao svog kovačkog zanata. Kao i ocu, dedi i pradedi, život mu je bio sličan, ispunjen lepotama sinova, kćeri, unučadi… Dani su mu počinjali udisanjem svetog dima kovačke vatre, a završavala pogledom na čuvarkuću koja je rasla na ivici krova kovačnice – priseća se za „Ravnicu“ svog deda Save unuka Tatjana Popović.
| Kovanje kao umetnost |
| Prepun zanatskih tajni, kovački zanat oduvek je zaokupljao ljudsku maštu. Kovač je, po narodnom verovanju, protivnik đavola i redovno ga je nadmudrivao. Legendu je pothranjivala i njegova snažna i stamena figura jer, i nauka današnjice to potencira, kovač ne može biti svako. Za kovačke poslove potreban je zdrav čovek, snažne mišićno-koštane konstrukcije i u dobroj telesnoj kondiciji. Mora imati sposobnost dobre procene prostornih odnosa, sjajnu koordinaciju pokreta i, posebno važnu, emocionalnu stabilnost i pozitivan stav prema poslu. |
Poslednjih godina kovača u Titelu je sve manje, a zbog razvoja mehanizacije zanat izumire. Prošle godine nakon smrti Save Popovića i u familiji Tapavica polako odlazi u istoriju. Sve tajne porodičnog zanata preuzeo je Savin najstariji sin Aleksandar, koji nema toliko vremena da bavi se kovačlukom ali će se truditi da ga neguje i prenosi na svoje potomke do kraja života.
– Ono po čemu se rad naše porodice razlikuje od drugih je ručno kovanje unikatnih predmeta od gvožđa, neprolazne upotrebne i umetničke vrednosti. Otuda oni danas krase mnoge stambene i poslovne objekte u celoj Šajkaškoj, a trajni pečat kovačkog umeća naše porodice ostaće i na prozorima pravoslavne crkve u Titelu, ogradi pravoslavne crkve u Loku kao i u manastiru u Srpskoj Kostajnici u Bosni – zaključuje Popovićeva.
Autor: Lj. Radanov
Datum: 10, 09, 2010.