Čuruška vodica, sa kapelom podignutom 1920. je posvećena Svetoj Petki.
„Vodica svete Petke u Čurugu nastala je kada je neka žena, lokalna bogomoljka, snila bagrem nakraj sela, a na njemu ikonu svete Petke. Svetiteljka joj je rekla da na tom mestu podigne kapelu, jer je to sveto mesto. Lokalni bogomoljci su pored bagrema sazidali kućicu otvorenu prema bagremu, podigli drveni krst, iskopali bunar i sagradili kućicu za čuvara. Na bagremu je, kako je u snu predviđeno, postavljena ikona svete Petke. Iskopan je bunar, čijom vodom su se umivali vernici.“
U nekom ranijem prolasku kroz Čurug „otkrio“ sam vodicu na kraju mesta, nedaleko od poznate čuruške vetrnjače. Smeštena je na placu, veličine uobičajene za tri kuće sa dvorištem. Kapija je bila zaključana, pa sam u komšiluku doznao da je ključ u crkvi, a da će povodom Sv. Petke, 8. avgusta biti otvoreno jer se tada slavi svetiteljka koja je zaštitnica Čuruške vodice.
Setio sam se ovog na vreme i „skoknuo“ u predvečerje iz Budisave u Čurug. Pored vodice sam zatekao sveštenika sa nekolko dečaka koji su pomagali da se pripremi za bdenije koje je trebalo da počne u sedam uveče i za svećenje vode iz bunara – vodice. Nisam mogao ostati da vidim kako to izgleda, a od sveštenika sam čuo da se više ne prave litije, nego da se skupe vernici, donose kolače, slušaju sveštenikovu službu, mole se i posle osvećenja, sipaju i nose vodu kućama. To traje do duboko u noć. Sutradan je u crkvi liturgija.
U delu kapele u kome je oltarski prostor u crkvama, je presečeno stablo starog bagrema i na njemu visi kandilo. Bagremovo stablo je zaštićeno očigledno naknadno dodatom kućicom. Ako pogledate Koviljsku vodicu, vidi se slično – tamo je ostavljen otvor u zidu do debla starog drveta i na njega je okačena ikona. Rekoše mi da je bilo četiri stara bagrema, a sada se na slikama vidi jedini živi preostali.
Krst ispred kapele je podigla vernica kao svoj dar bogomoljcima. Kako su vodice najčešće povezane sa bogomoljačkim pokretom, potražio sam nešto da se u osnovnim crtama upoznamo s njim.
Pojava bogomoljačkog pokreta
Nakon bune 1848/49. godine, kao reakcija na sve rašireniji nazarenski pokret, organizuju se i pobožni, ili bogomoljci. Članovi tzv. bogomoljačkog pokreta okupljali su se nedeljom i praznicima, najpre po domovima pojedinaca, a potom i u javnim zgradama i crkvama. Tamo su se molili Bogu, pevali pobožne pesme, vodili bogougodne razgovore, čitali knjige pobožnog sadržaja. Redovno su odlazili, ponekad pravim karavanima, u manastire i na vodice.
Začetnikom bogomoljačkog pokreta kod Srba u Vojvodini, u drugoj polovini XIX veka, smatra se Vitomir Miletin iz Padeja, crkveni pojac i pismen čovek. Posle porodične tragedije, odao se postu i velikoshimničkim podvizima. Usled nekakvog viđenja, podigao je na kraju sela krst, koji je, pošto je osvećen, smatran svetim mestom. Bolesni su donošeni, sveštenik im je čitao molitve, a sam Vitomir Miletin držao je propovedi.
…Pridavanje značaja obilasku vodica u bogomoljačkom pokretu može se vezati za ulogu koju voda ima u hadžiluku. Hadžiluk u Jerusalim i ostala sveta mesta u Svetoj zemlji završava se na reci Jordanu obrednim pranjem. Članovi pokreta u Banatu i Bačkoj smatrali su da obilasci lokalnih svetinja mogu da zamene ovaj put.
Pešačenje često bosih nogu, do naših manastira, od Kovilja i Vojlovice do Ravanice i Privine glave, smatralo se za mali hadžiluk. Ko bi tri puta učinio ovaj hadžiluk, smatran je za poklonika Svete gore, a sedam puta – za poklonika Svete zemlje. Umivanje i pranje na vodicama zamenjivalo je umivanje i kupanje na reci Jordanu. Sveštenstvo se uključivalo u aktivnosti ovog narodnog pokreta, iako je bilo različitih pristupa tome u crkvenim krugovima.
Između dva svetska rata bogomoljački pokret doprineo je da se obnove i sagrade mnoge vodice. Odmah posle Prvog svetskog rata, 1920. godine sagrađena je kapela svete Petke u Čurugu. (M. Đekić – Vodice u Vojvodini)
I nekoliko odlomaka iz dužeg teksta Episkopa braničevskg Hrizostoma (Vojinovića) iz dela Tihi glas, str. 229-253. objavljenog 1991. g. objavljenog na sajtu Pravoslavlje.
„Nekako ubrzo posle „Mađarske bune“ nastao je kod nas u Banatu tzv. „pokret pobožnih“. „Pojavile su se – piše jedan savremenik – bogomoljačke družine koje su izbile kao bujni izvori naše pritajene, ali još neugasle pobožnosti. Pokret se širio i zahvatao zapadni Banat, prešao u Bačku, a bilo ga je i po celoj Karlovačkoj mitropoliji. To je biо religiozno – moralni preporod na čisto pravoslavnoj osnovi i to odozdo, iz naroda“…
Kako je taj pokret, nešto kasnije, izgledao u južnom Banatu ostao nam je zapis J. Bote iz sela Jarkovca: „Ljudi i žene, sve stariji, kupe se kod pojedinih, čitaju Sveto pismo i poje naše crkvene pesme. Dolaze redovno u crkvu, pobožno se mole, pri čitanju sv. Evangelija kleče i s naročitom voljom i pažnjom slušaju svešteničku propoved i tumačenje sv. Evangelija… Imaju i nekog starog propovednika iz Paraga (Bačka) koji obilazi Banat i naše mesto svake godine, sve pešice. On ih podstiče i oduševljava da idu Božijim putem. Kad on dođe, svi se s radošću iskupe. To vam je čovek ratar, a vrlo mnogo zna iz Svetoga pisma i iz Starog i Novog zaveta. Ima govorničkog dara i divno govori i poučava svet. Svi ga rado slušaju dok propoveda kao kakav starozavetni prorok – lagano, zanimljivo i ubedljivo… To „pobožno društvo“ ide svake godine u manastir Vojlovicu kod Pančeva uoči Velike Gospojine da se svi tamo zajednički pomole Bogu i pričeste. Pred Gospojinu stignu u Jarkovac i braća i sestre iz drugih sela, noseći Raspeće Hristovo. Ovde se sjedine s našim pobožnima, tu prenoće i ujutru rano zvone zvona i svi se skupe u hram. Tu obavimo jutrenje i pomolimo se za sretna puta. Silan ih svet ispraća, zvone zvona, isto kao i kad se vraćaju“…
…Posle (prvog svetskog) rata, „pokret je – svedoči prota Miloš Anđelković – naglo zahvatio Šumadiju, Mačvu, Stig, Pomoravlje, Vojvodinu i Semberiju i širio se na sve strane; zahvatao je ne samo sela nego i poneke gradove“… Prosto, došao je trenutak kada su duše, posle ratnih strahota, postale žedne nečeg lepšeg, uzvišenijeg i duhovnijeg. Nastupilo je vreme slično onome koje je obećano proroku Amosu: „Gle idu dani, govori Gospod Gospod, kada ću pustiti glad na zemlju, ne glad hljeba ni žeđ vode, nego slušanja riječi Gospodnjih“ (Amos 8,11). „I povrveše u te dane mnogi narodni propovednici po Srbiji“…
… Prota V. Teofanović, iz Bačke, hvali svoje čuruške bogomoljce… „Ako je ko bolestan, nose mu se ponude i ispomažu ga međusobno. Nadgledaju porodilju posle porođaja, obilaze je i pomažu joj u njenim domaćim poslovima. Pri sahrani svog umrlog člana svi prisustvuju i pevaju za upokojene pesme, tako da se sav ostali svet zgrće da čuje… Kada im se na srpskom jeziku pročita sv. Evanđelje ili koja molitva, onda im je tek duša zadovoljna što razumeju“…
… „Bogomoljački pokret je, naime, nastao i kao izvesna reakcija na našu svešteničku inertnost … piše Vladika Nikolaj Velimirović …
Na Sv. Iliju 1920. godine održan je prvi veliki bogomoljački sabor kod stare crkve svetog Đorđa u Krnjevu blizu Velike Plane. Kao izaslanik mitropolita Dimitrija saboru je prisustvovao vladika Nikolaj.“
U pomenutom delu episkopa Hrizostoma se govori i o otporima u Crkvi prema pokretu, kao i o pojavama koje su gurale pokret prema sektama, misticizmu i sl.
Najznačajnija od nekoliko organizacija bogomoljačkog pokreta „Narodna hrišćanska zajednica“ nije nikad dobila neko određeno zvanično priznanje Svetog arhijerejskog sabora, premda je to nekoliko puta molila i – očekivala, kaže se u istom delu. S druge strane, vladika Nikolaj je podsticao pozitivan odnos sveštenstva prema pokretu.
Ako se dovoljno odmaknete, možete u istu sliku smestiti vodicu (sasvim levo) i Čurušku vetrenjaču.
Autor: Nenad Glišić
Datum: 05, 06, 2011.