U okviru Velikogospojinskih svečanosti u prostoru STŠ „Mileva Marić“ Titel, slikar Dobro Marić – Mare predstavio je izložbu svojih slika „Otvaranje petog pečata“.

O autentici i poetici slika Dobra Marića

Stvaralačka avantura Dobra Marića započeta je na razmeđi osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Tih godina on studira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, započinje svoju stvaralačku avanturu i formira sopstveni crtački, grafički i slikarski izraz. Prevashodno se Marić afirmisao kao izuzetno senzibilan i aktivan crtač – na Petom bijenalu jugoslovenskog studentskog crteža u Beogradu (1989), u izuzetno jakoj konkurenciji, njegova ostvarenja su zapažena i nagrađena. Svi njegovi crteži su linearnog karaktera, čak i kada su „gusti“ i kada su formirani od mnoštva ponavljajućih poteza. Ta oslonjenost na liniju, sposobnost da njome sažme motiv, te da zabeleži i učini vidljivim mnoštvo relevantnih receptivnih, intelektualnih i metaforičkih podataka – glavne su osobenosti njegovog tadašnjeg izraza.

Takvim ekspresionističkim crtežima Marić se uključuje u tadašnju umetničku scenu zabavljenu reakcijama na manifestacije tada započete epohalne krize. U tim okolnostima Dobro Marić je,  kontinuirano i posvećenički, razvijao svoju umetnost. Vreme fatalnih devedesetih i tranzicijsku atmosferu posle 2000-te, ovaj umetnik je proživljavao, preživljavao i nadvaladavao – stvaralaštvom. To izdizanje nad tegobama svakodnevlja nikako ne treba shvatati kao sklanjanje u ugodnija okružja nekog imaginarnog sveta. Pre bi se moglo reći da je svojim ekspresionizmom, gestom, zamahom, potezom, svojom dinamičnom crtačkom i slikarskom akcijom – dakle autentično likovnim elementima – Marić uspeo da iskaže vlastitu stvaralačku snagu te da svom posmatraču ponudi mnoštvo podsticaja za duhovno prevladavanje epohalne i egzistencijalne drame. U tom smislu, povodom umetnosti Dobra Marića odista je primenjljiva misao uglednog Miodraga B. Protića koji zapaža „da jedino ekspresionisti uspevaju da budu angažovani a da, pri tome, ne remete autentičnu pikturalnost i zasebnost umetnosti“…

U aktuelnom trenutku, Dobro Marić nam prezentuje svoja slikarska ostvarenja. Posle celokupnog dosadašnjeg iskustva on stvara slike specifičnog tematskog sklopa i zasebnog pikturalnog postupka. Marić se posvetio jednoj neobičnoj temi. Njegovim slikama lete jata ptica. Ptica je u umetnosti oduvek bila važan simbol u širokom rasponu: filmske Hičkokove „Ptice“ manifestuju osećanje straha, dok je Pikasov linijski crtež goluba promovisan u simbol mira na planeti… Marićeva jata ptica kao da manifestuju oba simbolička značenja: čas podsećaju na lirske motive slobodnog leta nad ravnicom, čas nam se čini da su jata organizovana u strateške formacije kakve su se, pogotovo za lepog dana sa Titelskog brega, jasno viđale u preletu i surovoj misiji one tragične 1999-te… U svakom slučaju: tim pomalo neobičnim, ali zasigurno specifičnim i svojstvenim motivom, umetnik Dobro Marić nam ispoveda vlastite opsesije – svakodnevne manifestacije zaista poseduju mnoštvo metaforičkih potencijala kojima se otkriva stvarnost. Marićevo slikarstvo zahteva pažljivu percepciju – ono je zavodljivo, lepo, lirski poetično ali je uzbudljivo, duboko promišljeno, intelektualno, „teško“…

No, ove slike nisu vredne samo po svom sadržaju. U plastičkom smislu ovaj opus je autentičan. Marić sliku gradi slojevito. U pojedinim, posebno velikim platnima, ta slojevitost doseže reljefnost čime se potenciraju taktilne vrednosti naslikane fakture i strukture… Ponegde se materija „otme“ i pretvara se u zasebnu i centralnu plastičku vrednost ali umetnik uvek suvereno kontroliše svaki pedalj platna. U nekim novijim slikama, usred te reljefnosti i slojevitosti, pojavljuje se geometrijski linearizam. U subjektivistički intoniranu strukturu svojih pikturalnih ostvarenja Dobro Marić „unosi“ red, disciplinu, organizuje plastičku celinu na jedan racionalistički način. Jer, svet i vreme pred savremenog čoveka stavljaju kompleksne zadatke i traže ozbiljne odgovore – jer, impulsivno subjektivističko suprotstavljanje više nije dovoljno da bi se pronašao autoritativan odgovor, da bi se iznašlo racionalističko rešenje…

Ipak, u Marićevom slučaju radi se slikarstvu koje se rađa iskreno, iz umetnikove nasušne potrebe da iskaže svoj autentični doživljaj te da iznađe pravu formu za svoju pikturalnu poetiku… Ta poetika se manifestuje na najrazličitije načine ali je uvek suštinski vezana za najznačajnije pikturalne osobenosti: za boju, za materiju, za liniju, za ritam i kompoziciju, za pikturalnu celinu koja odiše jednom pikturalnom atmosferom… U tome je i najveća vrednost ovih slika i ove izložbe. Dobro Marić se predstavio kao uimetnik koji je apsolutno svestan ontoloških karakterističnosti slike i slikarstva, ali i kao umetnik koji uspeva da sa svojim posmatračima podeli „nešto malo duše“ te da ih učini svesnijim i sigurnijim u ovim vremenima jedne dugotrajne i iscrpljujuće krize…

Sava Stepanov

Autor: Redakcija Ravnica INFO
Datum: 01, 09, 2009.