Jovan Stefanović Vilovski (1821-1902)

Bio je sin graničarskog kaplara Damjana Stefanovića i Marije Popović. Rodio se 24. juna 1821. godine u Crepaji kod Pančeva. Rano je ostao bez roditelja. Prilikom odlučivanja kojim pozivom će se baviti, kolebao se između slikarstva i profesionalne vojne karijere. Mada je imao slikarskog dara ipak se opredelio za takozvanu Matematičku školu u Pančevu. Ta škola spremala je za austrijsku vojsku kartografe i druge tehničke kadrove. Pored geodezije, kartiranja i matematike, u njoj se učila opšta istorija, istorija ratova i geografija.

Godine školovanja Vilovski je proveo u veoma teškim uslovima. Probijao se kroz život kako je umeo i znao. Posle tri godine školovanja, on završava školu kao drugi u rangu. Pošto je položio završne ispite i napustio pančevačku „Matematiku“, Stefanović sedam godina, od 1838. do 1845, radi kao geodeta i topograf za potrebe austrijskog generalštaba.

 

Revolucija, koja je izbila godinu dana kasnije, zatekla ga je u Beču, kao oficira austrijskog generalštaba. On je uživao puno poverenje vojnih vlasti, i sa njihovom dozvolom priključuje se srpskim oružanim jedinicama koje je organizovao Glavni odbor srpskog pokreta u Vojvodini.

 

„Stefanović je bio mlad oficir, tako Stratomirovićeva doba. Veran tip banatske srpske rase. Malo posuvlji mladić, srednjeg stasa, crnkasta proporcionalna lica, žustre naravi, okretan. Iz razgovora odmah se poznalo da je inteligentan, studiozan i svojoj temi žaro odat. U društvu je bio razgovoran, nešto pedant, nešto sarkastičan i rado je ton davao.

Bilo je i ambicije dosta, no to u nekim prilikama nije zgore…

…Stefanović je u srpskom ustanku znatnu ulogu igrao. Žar i odanost stvari koju je prihvatio, želja za znatnom karijerom krepili su njegovu ambiciju.

Veliko je poverenje u tečaju uživao kod Rajačića i Šupljikca, Majerhofera i Knićanina. Bio je pouzdana ruka svakom koji mu je što poverio.

 

(Jakov Ignjatović, Memoari, Nolit-Beograd str. 268 i 269)

Tokom 1848-49. Jovan Stefanović se borio u nekoliko značajnih bitaka. Učestvovao je u borbama kod Sentomaša, Neuzina i Vršca. Najveći svoj vojni podvig izveo je 01. 04. 1849. kod sela Vilovo. On se bio slučajno zatekao na položajima kod Vilova kad su mađarske jedinice napale pozicije srpskih snaga. Stefanović je preuzeo komandu i odbacio trostruko jačeg neprijatelja. Za taj svoj podvig dobio je austrijski plemićki predikat „vitez od Vilova“ – VILOVSKI.

(Enciklopedija Jugoslavije, Jugoslavenski leksikografski zavod, tom 8, str.144, izdanje iz 1971.)

U knjizi Mihajla Polita Desančića „Kako je to bilo u nas Srba u Buni godine 1848.“ Polit između ostalog navodi: „krvava bitka kod Mošorina i Vilova bila je najveće junačko delo srpskog naroda u ovim (vojvođanskim) krajevima“, pa zatim između ostalog zaključuje: „Srpski narod, ni godine 1848, nikad nije pomišljao na to, da se bori za što drugo, do li za svoju srpsku narodnost, pa ako su u toku događaja iz godine 1849, u ovoj monarhiji neprijatelji srpskog naroda postali i neprijatelji monarhije, te je srpski narod razvitak događaja mislio upotrebiti u svoju korist, to mu se ne može zameriti.

Ovo se nikad nije moglo niti smelo tumačiti, kao da je srpski narod hteo da bude oruđe bečke kamarile protiv njezinih neprijatelja. Ovu veliku zabludu trebalo bi Srbi svagda i svugde da opovrgavaju, jer je to ne samo velika istorijska neistina, nego se takvo što nikada ne bi slagalo sa karakterom srpskog naroda.“

 

„U Vilovu nađemo kapetana Kostića (oca našeg velikog pesnika Laze Kostića) – nap. autora teksta, i topdžijskog oficira Filipa Marinkovića sa topovima, koji su gotovo bez ikakve zaštite bili. Sa najvećom radošću pridruže se nama svi stanovnici.

Opisujući bitku kod Vilova i Mošorina đeneral Iv. S. Pavlović u knjizi Šajkaška 1848. – 1849. na str. 185 između ostalog navodi:

„I tako neznatne srpske trupe, samo do pre dva tri dana dezorganisane i rasturene, sada pod komandom energičnih, umešnih i istrajnih komandanata, brzo sakupljene i uređene salomiše sa Titelske visoravni kod Mošorina i Vilova, Percelovu ofanzivu u Šajkaškoj…

… Sa urođenom mu ohološću i preziranjem malobrojne srpske snage, na Titelskoj visoravni, on ju je suviše potcenjivao; nije ni pomišljao da njenu malobrojnost dopunjuju izvrsne osobine srpskog vojnika, pod komandom primernih starešina, spremnih i odvažnih komandanata.“

U istoj knjizi takođe je interesantan podatak da je u navedenoj bitki Percel postavio napadne kolone prema Vilovu polukružno i sa tri baterije otvorio jaku vatru na položaje kod Vilova i na selo… Vilovo je od neprijateljskih artiljerijskih zrna jako stradalo…“

Posle napuštanja vojske i penzionisanja, Vilovski živi u Beču, još punih 37 godina, sve do svoje smrti. Poslednji period svog života od 1865. do 1902. Vilovski je, posvetio hidrologiji i publicističkom radu.

Bio je pristalica Narodne slobodoumne stranke i iskren poštovalac i pristalica narodnog tribuna, Svetozara Miletića. Dom Vilovskog u Beču bio je centar srpske kolonije, a sam Vilovski bio je dugo godina predsednik bečke srpske pravoslavne crkvene opštine. Umro je 25. marta 1902. i sahranjen na Centralnom bečkom groblju.

Iako je u Beču proživeo 37 godina, Vilovski se u njemu osećao kao u tuđini. Iz njegovih dnevnika nedvosmisleno proizilazi da je Austriju smatrao tuđom zemljom, u kojoj nije želeo čak ni da bude sahranjen. Spone koje su nekada vezivale mladog carskog oficira za habzburšku dinastiju i monarhiju definitivno su popucale.

I tako Vilovski, na nekoliko dana pred svoju smrt, beležeći u svoj dnevnik ove potresne reči „Ja koji sam ljubio svoj narod, koji sam za njega i s njim vojevao, da nemam pedlja zemlje u sredini svog naroda… samo me ne sahranjujte u Beču. Ne ostavljajte me ovde u tuđinstvu da trunem.“

Ipak je Vilovski sahranjen u Beču. Vremenom je sa njegova groba uklonjen nadgrobni spomenik s reljefom njegova lika, jer je uprava groblja prodala njegovu grobnicu jednom bečkom građaninu, koji je zatim tu i sahranjen. Na dnu rake leže i danas kosti Jovana Stefanovića Vilovskog.

Da li će možda Vilovčani jednog dana poželeti da njihovom vitezu ispune poslednju želju i prenesu posmrtne ostatke u Vilovo da ne trunu u tuđini?!!

Tanasije Ćurčić (1817 – 1902)

U velikoj bitki kod Mošorina i Vilova 1/13 aprila 1949. kada su Mađari snažno odbijeni i prinuđeni da se povuku iz većeg dela Šajkaške, značajnu ulogu odigrao je tada poručnik šajkaške vojske Tanasije Ćurčić.

Tanasije Ćurčić je rođen u Čurugu 1817. ili 1818. godine, a umro u Beogradu 1902. ili 1903. godine. Za izuzetne zasluge u borbama protiv Mađara bio je odlikovan viteškim krstom Leopoldova ordena. Bio je omanjeg stasa, koštunjav, crnomanjast, imao je duguljasto lice i jak podbradak, prav velik nos, i nosio je kratke brkove. Bio je ćutljive naravi.

Za vlade kneza Mihaila Obrenovića, stupio je u srpsku vojsku. Kao odličan oficir, veoma predan, službi, vanredno hrabar i energičan, naročito se odlikovao u borbama za vreme rata za oslobođenje i nezavisnost 1876-1878.

Još dugo posle rata služio je u vojsci do svoje 68 godine, kada je sa činom počasnog pukovnika stavljen u penziju.

Pukovnik Tanasije, Tasa Ćurčić u svom članku „Prilog istoriji događaja na godine 1848-1849“, „Branik“ 1902. br. 114 – opisao je noćni napad oko jedan sat po ponoći 1/13 aprila na Veliki petak koji su izvele srpske snage po sporazumu Stratimirovića sa Jovanom Stefanovićem Vilovskim i Milivojem Pertovićem –Blaznavcem na mađarske trupe pritešnjene između bara i Sentivana. Napad je izvršila kolona sastavljena od srbijanskih dobrovoljaca, 300 Šajkaša i dva topa pod komandom šajkaškog poručnika Tanasija Ćurčića.

„U jedan sahat po ponoći krenem se, izdavši najstrožu zapovest vojnicima, da niko ne sme govoriti, ni pušiti, već najveća tišina da vlada, a kada budu na neprijateljeve predstraže naišli, da nastojavljaju, da ih uguše, kako bi izbegli pucnjavu. Tako ja pređem preko nasipa Drvarice. U najvećoj tišini marširaše moji vojnici na neprijatelja, kad se najedanput začu: „Halt, wer ist da?” (Stoj , ko ide?). Iza toga nasta rvanje, a potom puškaranje; više njih moji su vojnici poubijali, no neki su odbegli svom logoru.

Kada sam prispeo na jednu visinu, postavim tu moja dva topa i komandujem:

“Zweites Bataillon zum Sturm!” (Drugi bataljon na juriš!)

Na moju komandu opale topovi i plotun iz pušaka; još i drugi put zapovedim paljbu, kako iz topova tako i iz pušaka, pa onda produžim dalje nastupanje mađarskom logoru. Vidim sad ,da je neprijatelj u najvećoj zabuni, tako da se i njegova baterija u begstvo dala, i tek se kod koviljske šume zaustavila. Zora već počela da sviće, te se sada pokaza mađarska kavaljerija, koja kada me smotri, učini napad na moje topove, ja ih dočekam na puškomet, i dam kako iz topova granatama, tako iz pušaka plotun izbaciti, te ih rasprštim.

Zatim zapovedim mojim vojnicima, da uz paljbu lagano ustupaju. Nisam znao, da je Stratomirović među tim iz svoje pozicije izašao, i prešao Drvaricu, sa svom pešadijom (bez topova) i već postrojio protiv neprijatelja streljački lanac. Videći to, sad pohitam k njemu i javim mu, kako sam nalog izvršio i da se sada Percel sa svojim čitavim korom k nami približuje. Na to Stratomirović izda zapovest, da se odmah Drvarica pređe, i svak svoje mesto da zauzme.

Na kratko vreme za tim Percel, sa celom svojom vojskom stupi u ofanzivu i počne užasnu kanonadu na nas, i dade jurišati više puta, no svagda bude sjajno odbijen. Borba je do podne trajala, i Percel bude primoran da se opet u Varadin vrati.” I kako navodi u svojim „Uspomename general Đorđe Stratomirović”: „…Posle tolikih nezgoda, dođe dan pobede…”

 

Vojvoda Stevan Knićanin (1807 – 1855)

Vojvoda Stevan Petrović Knićanin, rođen je 1807.god. u Kniću kod Kragujevca, po kome je stekao nadimak, a umro je 1855. u Beogradu. Počeo je kao kao momak kod kneza Miloša, da bi 1835. bio postavljen za načelnika sreza jaseničkog, a 1839. unapređen je za načelnika Smederevskog okruga.

Poznato je da je za snaženje i sigurnost narodnog pokreta u Vojvodini 1848. i 1849 god. od velikog uticaja bila činjenica, što je Srbija prihvatila i obilno pomagala stvar svoje braće preko Save i Dunava. Iz Srbije su dolazili ne samo naoružani dobrovoljci sa starešinama, već je otuda prenašan i sav drugi materijal, naročito oružje i municija. U junu i julu 1848. znatan broj dobrovoljaca prešao je iz Srbije u Vojvodinu. U početku je bilo među njima beskućnika i ljudi bez zanimanja, ali je docnije bilo sve više probranih čestitih ljudi, domaćina koji su u Srbiji ostavili svoje porodice i imanja, odazivajući se bratskom pozivu Srba iz Vojvodine.

U Vojvodinu je Stevan Knićanin prešao iz Srbije 25. jula iste godine. On je odmah po prelasku primio komandu nad znatnim delom narodne vojske i srbijanskih dobrovoljaca. Sa Knićaninom, i docnije, prešli su iz Srbije neki oficiri i niži činovi. Naročito je veliki broj dobrovoljaca i starešina iz Srbije stigao u Vojvodinu krajem 1848. i u početku 1849.

Između ostalih došli su brat nadaleko čuvenog junaka Hajduk Veljka, član saveta Milutin Petrović, major Stanojlo Petrović, kapetan Sava Petrović, sinovac Hajduk Veljkov, zatim stari Karađorđev vojvoda, poznat prota Nenadović.

Deset hiljada srbijanskih dobrovoljaca, od kojih su se neki borili i u Šajkaškoj kod Vilova i Mošorina, znatno su ojačali borbenu moć srpske narodne vojske.

A velika reputacija koju je dotle Knićanin uživao u narodu i vojsci, naročito se manifestovala posle njegovih vidnih uspeha na bojnim poljima Banata i Bačke.

Patrijarh Rajačić, kao prvi predstavnik Srpske Vojvodine, proizveo je Knićanina u čin narodnog general majora.

U teškim borbama koje su vođene kod Vilova i Mošorina, Stevan Knićanin, zajedno sa istaknutim oficirom srbjanske dobrovoljačke vojske, Milivojem Petrovićem Blaznavcem, imao je izuzetnu ulogu i zasluge za sve pobede koje su Srbi ovde postigli.

Po povratku u Srbiju, srpski knez Aleksandar Karađorđević dodelio je Knićaninu čin Vojvode.

Literatura: Šajkaška 1848-1849. Đeneral Iv. S. Pavlović
               Šajkaška istorija II
               Vikipedija

 Kontakt: Dragoslav Ćurčić, e-mail: ddcurcic@nscable.net

Autor: Dragoslav Ćurčić, dipl. pravnik
Datum: 21, 03, 2009.