Revolucija koja je u proleće 1848. godine zahvatila više evropskih zemalja proširila se i na Austrijsko Carstvo, u čijem sastavu je tada bila i današnja teritorija Vojvodine.

Polovinom marta rasplamsala se u Ugarskoj u kojoj su Mađari poveli borbu za nezavisnost od Austrije i ukidanje feudalnog uređenja .

Revolucionarna talasanja u martu i aprilu prostrujala  su i kroz Vojvodinu.

Težnje i zahtevi za promene društvenih odnosa i sistema vlasti naziru se u tzv „zahtevanjima“ pojedinih graničarskih regimenti, seoskih opština i gradova.

Već tada pojavljuje se među ostalim i zahtev da se uspostavi „velika kancelarija“, što bi značilo posebna vlada u Vojvodini.

Jedina zakonska mogućnost za Srbe da svojim zahtevima daju legalni oblik bila je narodna skupština, odnosno narodni sabor za čije sazivanje je bila potrebna saglasnost više vlasti. Srpske zahteve iznela je srpska deputacija ugarskom saboru u Požunu, 8. april.

U odgovoru na ove zahteve, Lajoš Košut, jedan od vođa mađarske revolucije koji nisu priznavali nacionalna prava narodnostima (Srbima, Hrvatima, Rumunima i drugima), je odgovorio da su neki već zadovoljeni, neke će rešiti nova mađarska vlada, a neki spadaju na srpski sabor. U pogledu održavanja srpskog sabora, izjavio je da će o tome rešiti mađarska vlada.

Dalji  pregovori prekinuti su usled sukoba, do kojeg je došlo nakon što je Košut izložio teoriju o političkom narodu i osporio postojanje srpskog naroda.

Obaveštena o nemirima na jugu države, a u nameri da onemogući dalje širenje srpskog pokreta, mađarska vlada je 26. aprila za izvanrednog i opunomoćenog  kraljevskog komesara imenovala tamiškog župana, grofa Petra Čarnojevića, potomka slavnog patrijarha, poverivši mu da i oružanom silom uguši pobune i proglasi preki sud za sve slučajeve bune praćene nasilnim istupima, huškanja i podsticanja na bunu protiv državnog mira i zakonitog poretka.

Pošto nisu prihvaćene srpske molbe upućene Čarnojeviću radi ukidanja prekog suda, bez odobrenja mađarske vlasti zakazana je Narodna skupština za 1/13 maj u Sremskim Karlovcima.

Uoči i u toku Majske skupštine u Karlovcima se našlo mnogo sveta iz svih krajeva Srpstva. Pored delegata tu je bilo građana, seljaka, graničara i omladinaca iz Srbije i Hrvatske, zvanih i nezvanih. Sve je bilo u nacionalnom, romantičarskom zanosu, sve u trobojkama, sa svirkom i pesmom na usnama.

Predstavnik Vilova na ovom saboru bio je Dimitrije Lazarčev.

U svojim „Uspomenama“ Polit Mihajlo Desančić je zabeležio kako „uspomena na tu godinu ima neku izvesnu čaroliju i ko tu godinu nije preživeo tome će se zaman opisivati  kakva je to godina bila“. „Ja sam“ – zapisao je dalje – „bio svedok neopisivog oduševljenja i požrtvovanja srpskog naroda“. „1. maj osvane dan nikad lepši.“ U Karlovce se krenulo kao na veliki nacionalni praznik. Već rano ujutro krenule su kroz Varadin, bez ikakve zapreke, iz Novog Sada gomile naroda sa velikim srpskim zastavama“ pevajući najpopularniju pesmu koja je tada spevana: „Ustaj, ustaj Srbine“. I Srbi iz Srbije koji su tada prelazili u Karlovce pevali su ovu pesmu .“

Na dan 1. odnosno 13. maja, posle svečanog bogosluženja, mitropolit je otvorio Skupštinu odmerenim govorom.

Skupština je izvikala Rajačića za patrijarha, a između nekoliko kandidata za vojvodu je izabrala Stevana Šupljikca iz Ogulinske regimente.

Pošto je 2/14. maja bila nedelja, skupština nije radila, a trećeg dana, odnosno 3/15. maja,  između ostalih doneti su i sledeći zaključci:

• srpski narod je „političko slobodan i nezavisan pod Domom austrijskim i opštom Krunom ugarskom“,
• proglašava se Srpska Vojvodina u koju ulaze “Srem s Granicom, Baranja, Bačka s Bečejskim dištriktom i Šajkaškim batalionom i Banat s Granicom i Dištriktom kikindskim“
• stvara se stalni Narodni odbor kao izvršni organ Narodnog sabora (Skupštine) i imenuju njegovi članovi,

Mađarska vlada se oštro suprotstavila proglašenju autonomne Vojvodine smatrajući je teritorijom svoje države, te je posle toga oružani sukob između Srba i Mađara postajao sve izvesniji. 

Revolucionarno previranje zahvatilo je i Šajkaški bataljon. Za novu narodnu vlast je naročito bilo važno kako će se držati dobro naoružani i obučeni Šajkaši.

Da bi stvorio sopstvenu vojsku, Glavni odbor i njegov predsednik, a uskoro zatim i vojni „vožd“  Đorđe Stratimirović, morali su da još relativno mirne graničare povuku u narodni pokret. To im je bilo olakšano merama Dvora prema vojnoj granici.

U nizu ustupaka mađarskoj vladi, car je 7. maja odlučio da joj počini i Vojnu granicu.

U takvoj situaciji Glavni odbor uputio je svoju delegaciju carskom generalu Hrabovskom u  Varadin da zatraži zaštitu za Srbe. On ih je primio sa krajnjim prezirom i nipodaštavanjem izjavivši između ostalog, da srpski narod na karti Austrije ne postoji, da on za ime Srbin ne zna i da nikakvu srpsku narodnost u Austriji ne priznaje.

Istog dana general je primio naredbu da rasturi srpski vojni logor u Karlovcima.

Napadom mađarske vojske na Sremske Karlovce, 12. juna 1848. godine počela je  srpsko mađarska oružana borba koja se ubrzo proširila po Vojvodini.

Glavni odbor je uputio proglas srpskom narodu da se digne na oružje. Đorđe Stratimirović je sa oko petsto Šajkaša doplovio u Titel, zbacio komandu Šajkaškog bataljona i osvojio arsenal oružja. Tada je cela Šajkaška sa okolinom pristupila srpskom pokretu i postala njegov bastion u Bačkoj. Pod komandom oficira Zarije Jovanovića Čiče, tih dana kroz Šajkašku je prošla velika kolona naoružanih Šajkaša. U svakom mestu koloni su pristupali novi borci.

Šajkaška sa svojom vojnom organizacijom, magacinima oružja, sa šajkama i drugim plovećim i ratnim materijalom, izvanredno je poslužila za organizovanje i spremu srpske narodne vojske.

Čim je u Vojvodini otpočeo narodni pokret, kneževina  Srbija i srpski narod pritekoše odmah u pomoć svojoj braći preko Save i Dunava. Iz Srbije je slato oružje i municija. A odmah pređoše i više stotina dobrovoljaca. Podeljeni na manje delove pod svojim buljubašama, oni behu dodeljeni raznim logorima, u kojima se prikupljala narodna snaga. Dobrovoljci iz Srbije  bili su naoružani dugom puškom, a za pojasom sa dva pištolja i jataganom.

U početku bilo je među njima beskućnika i ljudi bez zanimanja, ali je docnije bilo sve više probranih čestitih ljudi, domaćina, koji su u Srbiji ostavili svoje porodice i imanja, odazivajući se bratskom pozivu Srba iz Vojvodine.

Među istaknute učesnike bune izdvojili su se Stevan Petrović Knićanin, kojeg je je posle njegovih vidnih uspeha na bojnim poljima Patrijarh Rajačić proizveo u čin general majora, a srpski knez Aleksandar Karađorđević podario mu je titulu vojvode, major Milivoje Petrović Blaznavac, poručnik Panta Čarapić, potomak proslavljenog vojvode iz prvog srpskog ustanka Vase Čarapića, Milutin Petrović brat nadaleko čuvenog  junaka Hajduk Veljka i mnogi drugi.

Kad je Knićanin prešao u Vojvodinu, stvaranje srpskih vojnih logora i ustaničke narodne vojske bilo je uglavnom već završeno, što je predstavljalo uspeh Glavnog odbora, njegovog vojnog odeljenja i vožda Đorđa Stratimirovića. Došlo je i do prvih pobeda i poraza.

Posle povlačenja  mađarskih trupa početkom 1849. godine  Srbi su zaposeli zapadne delove Banata i veću polovinu Bačke i započeli u skladu sa majskim zaključcima da organizuju  Srpsku Vojvodinu.

Istovremeno na diplomatskom polju vodi se borba po pitanju priznanja teritorije i granica Vojvodine koje ne dovodi do povoljnih rešenja na carskom dvoru u Beču, što izaziva nezadovoljstvo Srba.

I srpska vojska je sve više gubila revolucionarno obeležje utapajući se u carsku vojsku, a narodne zastave su i formalno zamenjene carskim. Pod komandom oholih carskih oficira demoralisana srpska vojska gubila je borbenost, disciplinu i bitke. Anarhija, dezerterstvo i drugi znaci rasula zahvatili su i logore u kojima su bili šajkaši i celu Šajkašku.

Sve se to dešavalo u proleće 1849. za vreme snažne ofanzive mađarske vojske pod komandom energičnog generala Mavra Percela . Na dan 3. aprila izvršen je najjači napad na Sentomaš. I pored hrabre odbrane, ovog puta Srbi su doživeli vrlo težak poraz od nadmoćne  mađarske vojske. Najžešće borbe vođene su oko utvrđenja „Srbobran“. Sentomaš je nestao u plamenu.

Opijen tom pobedom, Percel se četiri dana zadržao u Srbobranu, umesto da osvoji i titelsku visoravan, kao poslednji bastion Srba u Šajkaškoj, i onda zađe za leđa srpskoj vojsci u Banatu, što bi svakako dovelo do njenog potpunog sloma.

Situacija kod Srba bila je očajna – rasula se vojska, nagrnule izbeglice kojih se u Titelu za tri dana, dolazeći što kolima što pešice okupilo, zapravo sabilo 30 do 40 hiljada.

Major srpske vojske Jovan Stefanović Vilovski, procenjujući da njegove malobrojne, slabo naoružane, demoralisane trupe, nemaju snage da se odupru daleko snažnijoj Percelovoj vojsci, kojoj je osvajanje Srbobrana učvrstilo samopouzdanje, naredio je da se deo topova odvuče i sakrije u ritove, a deo utovari na lađe i prebaci u Srem.

Izgledalo je da će Srbi izgubiti i Titelski breg. Očaj je kao kužna bolest zahvatio vojsku i stanovništvo, potpuni slom bio je pitanje dana, komandanti su spašavali šta se već moglo spasti. Da nesreća bude veća neki vojnici su se odazvali na Percelov proglas o predaji, tako da je konfuzija među Srbima dostigla strašne razmere.

U takvim okolnostima, patrijarh Josif Rajačić pokazao je izvanredni smisao za realnost, prešao je preko lične netrpeljivosti prema mladom Đorđu Stratomiroviću, i pozvao ga na odbranu Šajkaške, a vladu Kneževine Srbije zamolio da odmah vrati u Vojvodinu Stevana Petrovića Knićanina i dobrovoljce.

U  praskozorje  9. aprila Stratomirović je stigao u Titel, preuzeo komandu nad trupama, koje je uspeo da spreči da pređu u Srem, i u odmah izdatom proglasu zapretio prekim sudom svakome ko bi pod oružjem pokušao da napusti Šajkaški bataljon. Od Knićanina je zahtevao da dođe u Šajkašku ili da pošalje Srbijance.

Ovaj, je pak, u prvi mah smatrao da je situacija izgubljena, ali je uputio 1000 dobrovoljaca pod majorem Milivojem Petrovićem Blaznavcem. Ubrzo su u Mošorin i Vilovo počeli da pristižu i vojnici do tada skriveni po močvarama i šumama, kojima je vest o dolasku Stratomirovića ulila nadu da sve, ipak, nije izgubljeno.

Na nasipu zvanom  „Drvarica“ kod Mošorina iskopani su i utvrđeni šančevi, a svi starci, žene i deca prebačeni su u Srem. U oči Percelovog napada na Mošorin i Vilovo, Stratomirović je raspolagao sa oko 4000 ljudi, Varadinaca, Šajkaša, Srbijanaca i Bačvana, naoružanih  sa 35 trifuntaških topova. Kad se Percel pošto je stigao u Šajkaški Sentivan i Đurđevo stacionirao  pred srpskim odbrambenim linijama, Stratomirovićeva vojska je sa  Brega golim očima mogla da vidi da se na nju spremaju ogromne trupe bar tri puta brojnije sa daleko jačim naoružanjem. Uprkos tome „vožd“ nije dozvolio da se njegovi ljudi demorališu. „Trebalo je srpsku vojsku uveriti, da treba pobediti ili umreti.“ piše Stratomirović u svojim „Uspomenama“.

Dunav i Tisa su tako izlili bili, da bi nemogućno bilo drugče no lađama se spasti. Ja zapovedim da se sve lađe potope ili u Slankamen prevezu. Kada je to učinjeno zakažem smotru, stupim pred vojsku,  pokažem joj neprijatelja pred nama, a more od vode za nama, rekući joj: Treba pobediti ili se podaviti! – Zatim pozovem sveštenstvo i dam celu vojsku pričestiti …“

Posle ponoći 13/13 aprila, Stratimirović se preko „Drvarica“ privukao Mađarima sa dva bataljona i nekoliko stotina Srbijanaca. Deo ove vojske pod zapovedništvom hrabrog i odanog Atanasija Ćurčića, iznenadio je pospane Mađare, neke poubijao, a drugi su se razbežali u mraku, ostavljajući za sobom i nekoliko topova. Kada su Percelove trupe povezale redove, i uverili se da ih je napala šačica ljudi, krenuli su u kontranapad, ali Ćurčićev bataljon šajkaša i četa Srbijanaca već su umakli na početne pozicije kod Mošorina. Ova akcija vratila je samopouzdanje Stratomirovićevoj vojsci, koja je u zoru spremno dočekala mađarsku pešadiju, konjicu i  artiljeriju, ukupno 12000 ljudi sa četrdeset topova.

Bila je to jedna od najstrašnijih bitaka, vođena po nasipima, baruštinama, močvarama i šumama oko Vilova i Mošorina, u kojoj su napadači, posle topovske paljbe, naročito žestoke na Stefanovićevom i Blaznavčevom krilu, neprekidno jurišali na srpske cevi i sablje. Kako su  voda i živo blato onemogućavali napadače da iz više pravaca probiju odbranu, njihov glavni udar bio je skoncentrisan na „Drvaricu“, koju je držao Stratimirović. Kod Mošorina je bilo oko 3.000 branilaca, koji su se očajnički tukli, a izvrsna srpska artiljerija sejala je smrt po Percelovoj pešadiji.

Naročito efektno delovala je  baterija na zaklonjenom ostrvcu „Siget“, koja je na napadače zasipala sa boka, ali zbog nepristupačnog terena bila im je potpuno nedostupna. Stratimirović je sa ostalim komandantima vešto koristio poznavanje terena, tako da su napadači u nekoliko navrata upadali u zamke, „odsecani“ od glavnine i razbijani po baruštinama, ali ni njihova srčanost nije bila za podcenjivanje, i srpska vojska mogla je da vidi kako najodvažniji Mađari samoubilački skaču na šančeve, isukanih sablji i uz jezive krike.

Srpska vojska je imala dobrih šančeva, a i dosta topova. „Pucanje iz topova i pušaka na

obadve strane bilo je tako užasno, da se od dima nije ništa videlo, Srbijanci su smelo išli napred uz nasip neprijatelju u susret, trčeći od vrbe do vrbe.“

Istovremeno bespoštedna bitka vodila se oko Vilova, u čijim je dobro utvrđenim šančevima bilo oko 1.000 ljudi. Major Jovan Stefanović poslužio se lukavstvom, probio je nasip pa je voda pokuljala u baruštine između dve zakrvljene vojske. Mađarskoj pešadiji je preostalo jedino da se probije kroz Gardinovačku šumu. Tu je Stefanović uputio  dve kompanije sa dva manja topa da zadržavaju neprijatelja dok ostali ne iskopaju nove šančeve ispred Vilova. Ovih 300 šajkaša odupiralo se Percelovoj pešadiji sa neviđenom hrabrošću, da bi se povukli iz šume bez većih gubitaka, ali tada je već sa novih pozicija vatru bljuvala srpska artiljerija pod komandom Blaznavca.

Oko podneva Percel je naredio povlačenje sa položaja na „Drvarici“, ali i učinio poslednji pokušaj da slomi otpor Vilovčana. „Sad se započe bitka iz topova. Neprijatelj se namesti oko kraja defileja u polukrugu. Pucnjava ne htede prestati. Posle dva sahata udare dva bataljona jedan za drugim i dođu već do prvog prokopa, ali se opet moradoše natrag povratiti. Posle tri sahata prekine neprijatelj boj, i stane se Sentivanu povlačiti …“

„Posle toliko nezgoda dođe dan pobede…“ sećao se hrabri major Jovan Stefanović Vilovski…

Autor: Dragoslav Ćurčić, dipl. pravnik
Datum: 22, 03, 2009.