пуковник, саборски посланик (Тител, 6. 5. 1826 – Земун, 6. 2. 1903)

        Отац му је био Михајло, шајкашки капетан, а мајка Ружа Милинковић. Основно образовање и војну школу завршио је у Тителу, а у војну службу, као кадет Шајкашког батаљона, ступио је 1. јуна 1841. године. Прекомандован је 1844. у Петроварадинску регименту број 9, у којој је био ангажован на премеравању крајишких шума. С пролећа 1848. био је на ратишту у северној Италији, где је 1. априла исте године постао лајтнант 2. класе. Посебно се истакао у јуришу при освајању непријатељских положаја код Антањана, када је био и рањен, а средином јула у Верони одликован Сребрном медаљом за храброст 1. класе. Септембра 1848. унапређен је у чин лајтнанта 1. класе, а 1849. у чин оберлајтнанта (натпоручника), када се вратио у Шајкашку и ставио на располагање српској народној војсци. Учествовао је у борбама код Петроварадина и Карловаца а априла 1849. дошао је до чина капетана. После револуције службовао је у Оточкој граничарској регименти, а 1852. се оженио Емилијом Миланковић положивши кауцију од 8 000 форинти. Потом је службовао у Нијемцима, Винковцима, Сурчину и другде. У чин мајора унапређен је 1864, а 1865. прекомандован је у 12. инфантеријску  (пешадијску) регименту у којој је 1866. одликован Крстом за војне заслуге. У  октобру 1869. стекао је чин потпуковника и премештен у 78. инфантеријску регименту. Одликован је 1874. ратном медаљом, 1875. постао је пуковник, а 1876. командант Инфантеријске регименте број 24. Тих  година службовао је у Кенигсгрецу, Осијеку и Великом Бечкереку. Учествовао је 1878. у окупацији Босне и истакао се у бици код Брчког. У току 1879. прекомандован је у инфантеријску регименту број 58, а 1. августа исте године отишао је у пензију. Потом је до 1884. живео у Новом Саду, а 1884. преселио се у Земун, где је и сахрањен.
        Учествовао је у српском политичком животу. Изабран је за посланика Народно-црквеног сабора на којем је 1865. предложио да велики посед Сириг у Бачкој буде одузет од тамошњег епископа и да се из његових прихода сваком епископу додели плата од 12.000 форинти. Важио је за блиског пријатеља и сарадника Светозара Милетића, што је био један од разлога за његове честе премештаје  у служби. Поседовао је за своје време значајну библиотеку коју је поклонио Матици српској. Претплаћивао се на српску књигу од 1844. до 1860, а дописивао се са бискупом Штросмајером, историчаром Иларионом Руварцем, ценио је Вука Караџића и Петра Прерадовића, као и патријарха Германа Анђелића. Његова преписка пострадала је у Народној библиотеци Србије у Београду.

Autor: Rade Aničić
Datum: 26, 02, 2007.