U vreme carstvovanja Leopolda I despot Georgije Branković, kao pretendent na vojvodsku titulu, na koju su Srbi imali pravo po „ustavu“, nalazio se u zatvoru.
Srbima i ostalim narodima useljenicima, car se „nije ustručavao ponuditi (anzubieten) im i samu slobodu, da biraju sebi svoga vojvodu“ samo da bi ih pridobio za stvar monarhije. A, „ipak je ova sloboština sasma opasna, i bila bi kraljev. vrhovnoj vlasti sasma na štetu“ tumačili su onovremeni savetnici i analitičari. Iz tih razloga je zatvaranje despota Brankovića iz njihovog ugla bilo delotvorno i preventivno su delovali. U borbi za teritorijalno-političku autonomiju u Habzburškoj monarhiji Srbi su, između ostalog, zahtevali puštanje despota na slobodu. Srpsku delegaciju u Beču predvodio je mitropolit Isaija Đaković, a u njoj je bio i titelski kapetan Pantelija Pana Božić. Despotu i ovoj delegaciji na zahtev je odgovorio kardinal Leopold Kolonić, primas Ugarske, pismom sledeće sadržine:“Ja gospodara Brankovića niti sam zatvorio, niti ga (u zatvoru) držim, već njegovo izbavljenje za sad veoma dugoteže s jedne strane njihov arhijepiskop, koga Vi patrijarhom zovete, s kojim je i g. Branković u jednoglasju (u ljubavi ?); patrijarh zahteva takove stvari, koje bi mogle biti protivne i mojoj arcibiškupskoj vlasti i svemu rimokatoličkom zakonu, t.j. on ište sebi desetak i puste sarmije, a sam sam ja arcibiškup u kraljevini Ugarskoj, pa sve i sva ovakovo meni ne dostoji; i pokraj svega, što se s nama saglašuju narodi zbog razrešavanja (razvenčavanja?) i nameštanja(?), vi ipak, kao što se vidi, niste s nama jednaki, jer razpuštate one, koji su jedanput venčani, i mnoga druga činite protiv našega zakona. Pa tako isto, kad bi se i gospodar Branković oslobodio, podigli bi ste rogove te-tako, kao-god i u ovim stvarima, koje pak Mi nikakvim načinom, ne možemo dopuštati u kraljevini Ugarskoj…“ (Rajić, Istorija, str. 335)
Autor: Dragan Kolak
Datum: 03, 06, 2008.