Novosađanin, Stevan Berar, sa nepunih dvadeset godina, 1986. odlučio je da dođe u Lok i živi kod baba Vuke koja je silno volela svog unuka, ali i unuk baku.
Jedan odlazak u obližnji Titel, opštinsko sedište, bio je presudan jer je upoznao lepu crnomanjastu Olgicu. Rodila se velika ljubav koja je krunisana brakom.
Danas, nakon dvadeset godina braka Olgica (42) i Stevan (44) s ponosom predstavljaju svoje najveće bogatstvo. Vladimir(19) je maturant Saobraćajne škole u Novom Sadu smer nautički tehničar, Emilija (16) je učenica prvog razreda Hemijske škole u Novom sadu – smer frizerski, Adam (13) završava šesti razred, a najmlađi Stefan (8) je đak prvak u ovdašnjoj osnovnoj školi „Svetozar Miletić“.
Njihovo četvoro dece je bogatstvo i za Lok jer u Adamovom razredu je 8 đaka, od toga 2 devojčice, a u Stefanovom 6 sa samo jednom devojčicom. – Mi je pazimo, uverava Stefan.
Olgica i Stevan uglas kažu da vole decu, da je sve njima podređeno, jer su to željena i voljena deca.
Dok sedimo na terasi bakine kuće, kako vole da kažu Berari, koja je sa njima dočekala duboku starost i nedavno u 95-oj umrla, čuje se cvrkut lastavica koje su svile upravo tu svoja gnezda (kažu da je to sreća), sok i kafu donosi najstariji Vladimir.
Kako živi ova porodica sa dva đaka putnika? Stevanova plata koji radi u obezbeđenju jedne beogradske agencije, a obezbeđuje Metro u Novom Sadu iznosi 15 000 dinara, ali se „namakne“ još toliko zahvaljujući Stevanovom osnovnom zanimanju – građevinski tehničar je, ali i od baštovanluka. Stevan je godinama radio na železnici kao poslovođa za mostove. Železnicu je napustio u kriznim godinama jer je porodicu trebalo prehraniti. Pokušaj sa otvaranjem pržionice kafe, iako je dobro krenuo, brzo je propao jer su ih veliki „progutali“. Ipak, imaju bakinu kuću od 120 kvadrata i hektar zemlje na kojem gaje krompir i paradajz koji plasiraju na tržište, uz ostalo što obezbeđuju za vlastito domaćinstvo. – Kupili smo i stari auto, ali na gas da bi lakše mogli doći do pijace, objašnjava Stevan.
– Čovek ne treba biti proklet. S decom smo jako zadovoljni, jer su dobri. Vladimir svaki raspust provede radno, a Emilija po komšiluku već pruža frizerske usluge i tako zaradi džeparac. Svi pomažu i imaju obaveze, ali nam je daleko lakše od kada je opština obezbedila besplatne mesečne karte za stariju decu koja svakodnevno putuju za Novi Sad. Emilija objašnjava da mora ustati u pet sati da bi stigla na autobus u šest i na vreme stigla na nastavu.
Roditelji očekuju da će Vladimir početi da radi po završetku škole i time olakšati materijalnu situaciju. Planirali su i da Emiliji otvore frizerski salon u Loku kada završi školu, pošto u Loku mestu sa hiljadu stanovnika nema školovanog frizera.
Stevan s ponosom dodaje da su kolege sa posla solidarne, pa će početi da radi po 12 sati i tako raditi 15 radnih dana, što znači kupovinu pola mesečne karte čiju je cenu ATP „Vojvodina“ znatno podigla pre mesec dana.
Iako su brojna porodica u kući Berara bude ih i po tridesetoro, jer svako dete ima svoje društvo. Zato se Vladimir slabo pojavljivao jer su mu došli drugari da slušaju muziku. „Nije bogat onaj ko ima volove, nago ko ima sinove, govorila je moja pokojna baba Vuka, a ja kažem decu“, ističe Stevan i moli da ga ne fotografišemo zbog specifičnosti posla koji trenutno radi.
Autor: Redakcija Ravnica INFO
Datum: 26, 05, 2008.