Neobični hobi Stevana Radonića iz Šajkaša

        U svojoj ranoj mladosti Stevan Radonić iz Šajkaša nije mogao ni da pretpostavi da će raditi goblene, a pogotovo da će postati izvrstan majstor ove vrste umetnosti. Ali sudbina je nepredvidiva i nakon teške saobraćajne nesreće 19. avgusta 1979. godine u kojoj su, na povratku sa turnira naših radnika u Beču, stradala tri fudbalera i tri simpatizera „Borca“, opredelila ga je baš u tom smeru. Stevan je u toj nesreći bio teško povređen pa je tri meseca morao da leži nepokretan u gipsu. Bile su mu slobodne samo ruke i njih je jedino mogao da pomera. Supruga Ranka mu je predložila da pokuša da veze goblene, jer ih je i ona u to vreme povremeno izrađivala. Stevan je prihvatio izazov, savladao tehniku izrade, zaljubio se u njih i ostao im veran do danas.

         – Neobično je da muškarci rade goblene, ali ja prosto ne mogu bez njih. Oni su mi pomogli da prebrodim najteže trenutke u životu i zahvalan sam im zauvek – kaže Stevan.
          Dok je radio kao moler, ovaj bivši fudbaler „Borca“, nije imao mnogo vremena za goblene. Zato ih je radio isključivo zimi. Otkako je u penziji, Stevan svaki trenutak koristi za vezenje goblena. Isključivo izrađuje Vilerove goblene, jer su, kako kaže, oni najvredniji. Najviše voli da radi pejzaže i cvetne motive. Prvi goblen mu je bio „Don Kihot“ u četiri boje. Do sada ih je uradio preko pedeset. Od poznatih motiva starih slikara izradio je „Kićenje neveste“ i „Borbu petlova“ koji idu u paru, „Mostar“, „Kosovku devojku“, „Ciganku s gitarom“… a priprema se da uradi „Tajnu večeru“.
          Stevan ne prodaje goblene jer zbog slabe kupovne moći naših građana za njih ne može da dobije pravu cenu. Čak ih sve nije ni uramio, jer su dobri ramovi veoma skupi. Nekoliko ih je do sada poklonio svojim prijateljima i rođacima. Uglavnom radi za svoju dušu. Pošto ima dve ćerke, uvek radi po dva ista motiva.
          Gobleni se dugo i sporo vezu. U zavisnosti od veličine, detalja, brzine rada i dnevno utrošenog vremena, rade se od dva do osam meseci, pa i duže. To ne treba da čudi, jer na svaki četvorni milimetar treba po jedan ubod iglom. Za sliku dužine 72, a širine 48 santimetara treba 345.600 uboda iglom! Na početku ih je radio na ramu koji je držao u jednoj ruci, a sada sedi na stolici za ramom koji je sam konstruisao i iglu provlači obema rukama.
         – Dobar goblen se poznaje po tome što mu poleđina mora biti ista kao i lice, bez čvorića – priča Stevan. – A da bi se napravio dobar goblen tajna je u preciznosti, strpljenju, upornosti i, pre svega, ljubavi prema ovoj vrsti umetnosti.
          Stevan Radonić nije do sada nigde izlagao svoje radove pa zato čak ni oni koji ga dobro poznaju, ne znaju za ovaj njegov neobični hobi.

Autor: Nikola D. Turajlić
Datum: 23, 01, 2008.