Pre 110 godina krenuo je iz Kovilj Sentivana (danas Šajkaš) petnaestodnevni list Šajkaški glas, prvi list u Šajkaškoj na srpskom jeziku i srpskoj ćirilici.

Krenuo je u naselja Šajkaške „da oplemeni srca naroda šajkaškog lepim vrlinama“ stoji u uvodnom tekstu. Prvi broj onih novina „za prosvetu i kulturu“ izašao je iz štampe 1/13. januara 1898. godine. Vlasnik i urednik lista bio je sentivanski sveštenik Stevan Stevanović , koji je pre pokretanja prvih šajkaških novina sarađivao u Miletićevoj Zastavi. U novinama su mu pomagali sveštenici, učitelji i prijatelji. Stevan Stevanović je rođen 25. juna/7. jula 1860. u Titelu, gde su mu roditelji Georgije (Đorđe) i Marija živeli.
        Šajkaški glas je izlazio o 1. i 15. u mesecu. Štampan je u novosadskoj štampariji Đorđa Ivkovića, na formatu poput Politike. Pretplata za godinu dana bila je 6 kruna, polugodišnja 3 i za četiri meseca 2 krune. Izašlo je samo osam brojeva  prvih šajkaških novina. Samo je na prvom broju stajalo da je mesto izdavanja Novi Sad, a ostalih sedam izdato je u Kovilj Sentivanu. U trećem broju žalio se izdavač na mali broj pretplatnika, imao ih je samo stotinu. Poslednji, osmi broj izašao je 1/13. maja sa dodatkom kojim završava tekstove što su izlazili u nastavcima.
        Primerci Šajkaškog glasa u Biblioteci Matice srpske, jedini poznati, sasvim pouzdano su pripadali istoričaru Šajkaške i austrijskom intendantskom generalu Avramu Đukiću. Đukić je na marginama novina ispisivao svoje primedbe, ispravke i napomene.
        Uvodnik u prvom broju je zapravo programski manifest u kojem su izloženi ciljevi i putokaz uređivačke politike lista, koji je trebalo da „pruži narodu šajkaškom pouke (…), da ga krepi u dobru, a odvraća od zla“ i da izveštava i beleži o događajima. U svakom broju list je imao uvodnik. Poslednji uvodnik u osmom broju, glasio je: „Naša poslednja“.
        Najkrupnije i životno pitanje onovremene Šajkaške kojem su novine poklanjale pažnju bila je ritska zemlja. Od prvog broja otvorena je rubrika Šajkaški ritovi.  Prva objavljena vest bila je iz Loka. Ločki paroh Jakov Isaković penzionisan je a, na njegovo mesto došao je dotadanji žabaljski kapelan Stevan Temerinac. Zabeleženo je i da je ločka parohija dosta zapuštena i da se „nazarenština“ u „tom najmanjem mestu šajkaškom najjače ugnjezdila“. Novine su donele vesti i o diletantskim pozorišnim predstavama, o tridesetogodišnjici čuruškog pevačkog društva, o zabavnom životu u selima i druge.
        Od prvog broja u podlistku je objavljivana pripovetka Braća Radoslava Markovića, rođenog u Mošorinu, sveštenika, plodnog pisca i jednog od najangažovanijih ljudi u zadružnom pokretu vojvođanskih Srba.
        Iz Šajkaškog glasa čitaoci su mogli da saznaju o gradnji železničke pruge kroz Šajkašku, ali i o zađevicama Gornjokoviljčana i Sentivanaca oko trase buduće pruge i stanice. Saznali su da se pojavio i jedan „švindler“ (prevarant) koji je u ime železnice pokupio novac od nadničara kao garanciju da će dobiti posao, a onda nestao.
        Posle osam brojeva, zbog besparice, novine su prestale da izlaze. U poslednjem broju urednik se oglasio uvodnikom Naša poslednja obaveštavajući čitaoce „da će list ovim brojem prestati izlaziti, da li za navek, ili možda do boljih vremena, to – Bog zna“. Urednik je napomenuo da su „nemar i nehat, ta obična bolest naša, koja je svaki bolji poduhvat u narodu našem ugušila, ugušila je, evo, i Šajkaški glas“.
         Šajkaški glas je prestao da izlazi „za navek“.

Autor: Dragan Kolak
Datum: 22, 01, 2008.