Krajem druge decenije 20. veka, posle propasti carizma u Rusiji, u Srbiju su odande 1921. stigle izbeglice. U prepisci Titeljanina Laze Čurčića sa nekima od njih, koji su u SAD-u, sačuvani su tragovi Rusa u Titelu da ih ne prekrije zaborav.
Krajem druge decenije 20. veka, posle propasti carizma u Rusiji, u Srbiju su odande 1921. stigle izbeglice. U prepisci Titeljanina Laze Čurčića sa nekima od njih, koji su u SAD-u, sačuvani su tragovi Rusa u Titelu da ih ne prekrije zaborav.
U Boku Kotorsku je 1921. pristao jedan od brodova prepunih izbeglica iz Rusije. Bili su to uglavnom mladfi ljudi. Retki su bili sa jednim ili dva deteta. Izbeglice su grupisane prema mestima u koja su upućivani. Grupu od desetak-dvanaest osoba, koja je bila upućena u Titel, veoma lepo je dočekao onovremeni titelski sveštenik Đorđe Parabucki, koji im je pomogao da se snađu. Sveštenik je, kasnije, sa celom grupom osnovao pevačko društvo koje je za kratko vreme postalo poznato i po mestima u okolini Titela. Pevali su na liturgijama i o crkvenim slavama i praznicima. Antonina i Pavel Rudenko bili su u titelskoj grupi ruskih izbeglica. Pavel je u Rusiji bio činovnik, ali je po dolasku u Titel počeo da radi na drvari i da diriguje u titelskom crkvenom horu. Kako je brzo naučio srpski jezik zaposlio se u kancelariji električne centrale koja se tih godina nalazila u zgradi opštine (Gradska kuća) pored kafane „Kod Perkovca“ (danas „Vojvodina“). Supruga Antonina,u Rusiji je bila učiteljica, kupila je mašinu za šivenje a „Kod Volfa“ je naučila da šije i sve godine, do odlaska iz Titela, pravila je štafire za titelske devojke.
Porodica Rudenko dobila je 10. marta 1923. ćerku Kseniju i 1927. sina Vladimira. Vladimir je posle osnovne škole otišao u kadetski korpus (ruski) u Belu Crkvu. Potom je 1941. prešao u Novi Sad u rusku gimnaziju. I Ksenija i Vladimir su u Novom Sadu bili članovi hora Saborne crkve. Vladimir je veliku maturu položio tek posle rata u američkom izbegličkom logoru Fisen u Nemačkoj, gde su Rudenkovi proveli tri godine. Ksenija se u istom logoru udala za Petra Semijenka. U Minhenu im se rodio sin Vladimir. Ubrzo su napustili Evropu i brodom prispeli u Kazablanku (Maroko). Tamo im se rodio drugi sin Đorđe. Posle dve godine preselili su se u Boston (SAD). Sve vreme sa njima su bili Ksenijini roditelji i brat Vladimir sa suprugom Jevgenijom (Ženjom). Vladimir Rudenko je u Bostonu postao važan dirigent u horu Bostonskog simfonijskog orkestra. Ksenija prvih 17 i Vladimir 14 godina života proveli su u Titelu i u svojim pismima ga se sa toplinom i radošću sećaju.
Roditelji Jelisavete Pavčinske došli su u Titel kada joj je bilo šest godina. I oni su pred Drugi svetski rat napustili Titel i obreli se u Americi. Mati Olga joj je pevala u crkvenom horu kad je njime dirigovao Mladen Janić, upravitelj škole.
U opštinskoj administraciji radio je još jedan Rus, Boris Sesicki, koji se oženio Mađaricom Marijom i dobili su ćerku Natašu. I treći Rus činovnik u opštini bio je Nikolaj Ševčenko. Bio je oženjen Srpkinjom Katicom. Nikolaj je imao iz prvog braka sina Kolju (prva supruga mu je rano umrla).
Nikolaj Česnokov je u Rusiji bio general, a u Titelu je mnogo godina radio u Vodnoj zadruzi. Nikolaj Pavlovski je na pijaci prodavao muško i žensko rublje, a u bioskopu je radio kao kasir. Još dva Rusa, Konkinin i Lazavoj, pravili su puter i prodavali ga na pijaci. Među izbeglicama u Titelu našao se i dečak Kučerjavcev, čija se sestra Liza rodila u Pančevu. Oni su se poslenekoliko godina provedenih u Pančevu doselili u Titel.
Titelski Rusi ostavili su duboki trag u kulturi, duhovnom životu, ekonomiji, fizičkoj kulturi i sportu Titela i okoline. Ovaj mali prilog je veliko hvala njima.
Autor: Dragan Kolak
Datum: 21, 01, 2008.