Narodna nošnja podseća na zavičaj

        Nekad se nije mogla zamisliti devojka prispela za udaju a da nije znala da prede, plete, šije ili tka. Tim poslovima podučavale su ih bake i majke a kasnije i svekrve. Tako su one koje su bile više zainteresovane uspevale da savladaju sve vrste ručnih radova. Na prelima su se često međusobno takmičile u brzini i lepoti izrade pojedinih upotrebnih predmeta ili delova nošnji. Tako je i Mirjana Bagić iz Bijelog Bučja kod Teslića, Republika Srpska, a koja danas sa porodicom živi u Šajkašu, od majke i bake naučila da pravi narodne nošnje. Dok su živele u Bosni radile su i na tkalačkom stanu, ali ga ovde nemaju pa tako više ne tkaju platno.
          Za vreme dugih zimskih noći, kad je već u 16 časova mrkli mrak, ručni radovi su devojkama i ženama bili jedini vid korisne zabave. Radile su uglavnom delove ženskih nošnji (košulje, pregače, tkanice, čarape, marame i torbice) i one su mnogo komplikovanije i sporije za izradu od muških. Za nošnje treba mnogo različitog materijala te dosta umeća, vremena i strpljenja. Platno za košulje i muške gaće se tka od pamuka, od vune se prave pregače, torbice i tkanice a od vunice čarape. Marame mogu biti od svile i pamuka i uglavnom su bogato izvezene. Đinđuvama se ukrašavaju čarape, torbice, pregače i tkanice. Za jednu bogato ukrašenu nošnju potrebno je preko dva meseca dobrog rada.
          Mirjana sada nema mnogo vremena za ručne radove jer su joj kuća, štala i radovi u polju prevelika obaveza. Nošnje je ponela iz Bosne, a neke je uradila i ovde i one su joj neraskidiva veza sa zavičajem i detinjstvom. Šteta je što niko od njenih nije zainteresovan da mu prenese svoje umeće i iskustvo u izradi ovih divnih predmeta koji su ponos naše kulture i tradicije.
        – U našem starom zavičaju – priča Mirjana – mnogo se cenio ručni rad. Za crkvene blagdane devojke i mlade snaše su oblačile narodne nošnje i u njima išle na igranke i zborove, a ovde moje ćerke jedva nagovorim da ih u kući obuku za slikanje. Bojim se da će shvatiti kakvo je to bogatstvo tek kad ne bude imao ko da im pokaže kako se sve to radi.

          Retke su prilike da se ovi ručni radovi vide. Mirjana ih je do sada izlagala na „Šajkaškim danima“ u Čurugu i „Šajkaškom prelu“ održanom pre nekoliko godina u Šajkašu i svuda su pohvaljeni. Aktiv žena KUD-a „Šajkaš“ je prilika da se preko njega afirmišu stari zanati i običaji, a organizuju i razne etnografske izložbe. Ipak dolazi bolje vreme za našu kulturu.

Autor: Nikola D. Turajlić
Datum: 14, 01, 2008.