Perom i kamerom po Mošorinu

        Na svega tridesetak kilometara od Novog Sada, pod severnim padinama Titelskog brega, smestio se Mošorin sa svojih 2.767 stanovnika. Pomalo osamljen, podalje od glavnih puteva, sporije se “modernizovao“ pa je uspeo da sačuva patinu prošlosti i starog vojvođanskog duha. Nije Mošorin zaostao, kako bi se u prvi mah moglo pogrešno zaključiti, nego je sticajem niza okolnosti sačuvao nešto što drugi više nemaju a što mu može biti velika prednost u razvoju seoskog turizma. Dok mnogi dve-tri stare kuće proglašavaju etno selom, ovde bi se gotovo čitavo naselje moglo staviti pod zaštitu. Perom i kamerom prenosimo barem delić mošorinskog ambijenta.
        Nedaleko od centra na glavnom šoru, Ulici Svetozara Miletića, bezbrižno pase konj, vezan za drvo ispred stare kuće. Ne smetaju mu ni vozila ni prolaznici. Navikao je on na njih, kao i oni na njega.

        U kanalu na Peskari, pored ulice pase konj upregnut u špediter, čekajući gazdu koji prikuplja staro gvožđe i akumulatore. Treba iskoristiti vreme dok gazda ne dođe, a onda ko zna kuda će ga put odvesti.

        Ima Mošorin vrlo lepih starih kuća sa mnogo očuvanih arhitektonskih detalja. Jedan od njih je i ova ajnfort kapija na isto tako lepo očuvanoj kući koja se nalazi na uglu ulica Ive Lole Ribara i Kosovske.

        Jedini put koji Mošorin povezuje sa svetom ima, na žalost, samo jedan smer – iz sela u grad. Njime mladost odlazi iz sela i uglavnom se ne vraća.

Zato je u ovom selu 191 kuća prazna. One imaju svoje vlasnike koji žive negde u Novom Sadu, Beogradu, Zrenjaninu… Od 1998. godine kuće se u Mošorinu više ne prodaju, jer se niko ne doseljava. Jedna od napuštenih je i kuća Milana Banjca u Ulici Ive Lole Ribara. 

Autor: Nikola D. Turajlić
Datum: 27, 04, 2007.