Na današnji dan 1958. godine umrla je srpska književnica Isidora Sekulić, izuzetan stilista širokog obrazovanja i visoke kulture, tanan posmatrač ljudskih života i sudbina, pisac visoke duhovnosti i prefinjenog duha, član Srpske kraljevske akademije. Kada je 1958. umrla jedan književni kritičar je ocenio da je umro „literarno najkulturniji čovek našeg tla od Ćirila i Metodija do juče, do danas, možda do prekosutra“. Završila je Viši pedagogijum u Budimpešti i doktorirala u Nemačkoj. Bila je nastavnica i upravnica devojačke škole u Pančevu, zatim profesor gimnazije u Beogradu. Sa velikim uspehom bavila se i prevođenjenjem. Dela: putopis „Pisma iz Norveške“, roman „Đakon Bogorodičine crkve“, pripovetke „Hronika palanačkog groblja“, „Saputnici“, „Gospa Nola“, eseji „Analitički trenuci i teme“, „Zapisi o mome narodu“, „Mir i nemir“, „Njegošu – knjiga duboke odanosti“, „Govor i jezik kulturna smotra naroda“.

Isidora Sekulić (Wikipedia) je rođena 16. februara 1877. godine podno Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu.
Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.
Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu.
Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.
Rekla je: „Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.“

Autor: Redakcija
Datum: 05, 04, 2013.