ПРЕДЛОГ ПРОГРАМА ПРОСЛАВЕ ДО ЦЕНТРАЛНЕ СВЕЧАНОСТИ НА ДАН 15. ЈУЛА, ПО ЈУЛИЈАНСКОМ КАЛЕНДАРУ, КАДА ЈЕ 1763. ЦАРСКОМ НАРЕДБОМ МАРИЈЕ ТЕРЕЗИЈЕ ФОРМИРАН ШАЈКАШКИ БАТАЉОН

др Милан Парошки

Мапа Шајкашке – савремени шематски приказ 

(преузето са http://www.ravnica.info)

Ратнички слободни сталежи Рашана и Раца, признати Привилегијама светог римског и апостолског цара Леополда I Хабсбуршког, 1689, 1690, 1695, своју политичку вољу,^[1] а и национални, верски, војнички и грађански статус – озаконили су саборним одлукама Београдског сабора, Арсенија III Чарнојевића, 1689. године, и потоњих сабора у Баји и Крушедолу – да би све привилегије и свој статус слободних људи у феудалном царству Аустрије одбранили у Панонији, у прекобројним ратовима и биткама, с краја XVII и почетка XVIII века: код Сенте на челу са подвојводом Монастерлијом, 1687. године, против Ракоција у Мађарској буни, 1703-1711. године, војујући од Печуја до Титела и Новог Сада,^[2] и са Турцима до битке на Везирцу, ослобађања Срема, Баната и Београда, 1716-1717. године, па до развојачења Подунавске и Потиске границе, 1751. године, и великих сеоба у Славеносербију и Нову Сербију…

Геометарски план Шајкашког батаљона 

из 1769. године

Поштујући потпуне грађанске, верске и националне слободе Срба и Раца у својој Царевини, Марија Терезија, 15. јула 1763. године, по Јулијанском календару, формира Шајкашки батаљон са три компаније, стављајући му на чело првог команданта, племенитог генерал – мајора Теодора от Станисављевића.^[3]

Овим датумом и 250 – годишњицом Шајкашког рацког баталиона, која је још увек жива у културном, верском и националном животу Срба, Немаца, Рома^[4] и Мађара – обележава се и потпуни, 2000 – годишњи, континуитет живљења Бачвана у хришћанству, под знамењем апостола Павла са мачем, што је и признато од стране најузвишеније херадичке радионице Царства, 1848. године, када је Франц Јосиф I, признао војводу Стевана Шупљикца и Војводини подарио заставу са грбом и ћириличним натписом: Војводство Србија.^[5]

Грађа архивског фонда од изузетног значаја – Магистрат слободног краљевског града Новог Сада, чува се у Историјском архиву града Новог Сада. У Историјском архиву града Новог Сада могу се пронаћи бројни релевантни подаци о Шајкашком граничарском батаљону, који ове године слави 250-годишњицу оснивања. Податаке о Батаљону свакако чува и у фонд Српског Војводства и Тамишког Баната, Округа Нови Сад и срезова Нови Сад, Футог, Бачка Паланка. Све то чува Историјски архив града Новог Сада.

Униформа шајкаша 

(Музеј града Новог Сада – стална поставка)

У Архиву Војводине води се као фонд број 8, Шајкашки граничарски батаљон – Тител (1763-1873). Грађа је сачувана од 1785. до 1875. године. Подаци о историјату Шајкашког батаљона могу се наћи и у Фонду генерала Аврама Ђукића у Рукописном одељењу Матице српске.

За припремање изложбе поводом јубилеја 250 година од оснивања Шајкашког граничарског батаљона постоје три могућности. Прва, најшира, подразумевала би сарадњу више градских и покрајинских установа (архива, музеја, завода за заштиту споменика културе, библиотека и галерија). Друга могућност је организовање изложбе Историјског архива града Новог Сада у сарадњи са Музејом града Новог Сада, а трећа, можда најреалнија, би била самостално излагање архивске грађе Историјског архива града Новог Сада, на којој би биле приказане све везе Новог Сада и Шајкашког батаљона кроз документе из фонда Магистрата слободног краљевског града Новог Сада, и округа и среза новосадског из фонда Српска Војводина и Тамишки Банат, који се тренутно архивистички обрађује и биће категоризован као фонд од изузетног значаја.

Официр (лево) и редов Шајкашког батаљона 

(преузето са http://www.ravnica.info)

Програм прославе 250 – годишњице Шајкашке (конвенционални назив за 12 села Јужне Бачке у правоуглу ушћа Тисе у Дунав, која обухвата општине Тител – командно место Шајкашке, Нови Сад, Жабаљ и Србобран), као и место Турија које је било, непосредно по оснивању Шајкашке, њен саставни део. Иначе, сама Шајкашка је млађа војна управа од Потиско – поморишке границе, са командним местом Сегедином и од Славонског Генералата са седиштем у Осеку – који су непосредно после Карловачког мира, 1699. године, формирани и устројени по принципу стајаће војске и на основу привилегија, које је Леополд I светоримски цар, подарио Београдском сабору Арсенија III Чарнојевића и Србима. Потиску границу дворски Ратни савет укида 1741. године, када настају и велике сеобе Србаља у Славјаносербију и Нову Сербију.^[6] Одговор Царства било је формирање два диштрихта: Старобечејски и Великокикиндски, као и Шајкашке границе 15. јула 1763. године. Од тада Шајкашком батаљону припадаће три места са територије града Новог Сада: Каћ, Ковиљ и Будисава, са припадајућим салашима, затим, Тител, Вилово, Лок, Мошорин…, Жабаљ, Чуруг, Ђурђево и Госпођинци и у Србобранској општини Надаљ и краће време Турија.

Стотину година по оснивању Шајкашке, у великој мађарској Буни 1848-1849. године, на овим просторима и историјским местима битака са побуњеним Угрима, прославиће се генерал Ђорђе Стратимировић и војвода Стеван Книћанин.

Бројна су стратишта српског живља са ове територије, пострадалог у геноцидној одмазди мађарске окупације 1941-1944. године.

Прослава 250 – годишњице Шајкашке, датумски и културолошки почиње са божићним свечаностима, коњичким тркама^[7] и паљењем бадњака, ношењем вертепа и етно реконструкцијом бадњевечерских прослава у црквама и кућама православног рацког живља Шајкашке.

Грб Шајкашког батаљона

(преузето са http://www.ravnica.info)

Традиционално „вијање Божића”, као најинтересантнији део божићне прославе у Бачкој, заснива се на ранохришћанском културном бивствовању староседелачког живља Сарамата и Јазига – коњаничког популуса, који је, историјски посведочено, у ратовима са римским царевима, од I до IV века, био присиљен после неких пораза да Римљанима даје „помоћне трупе од 8000 коњаника”^[8] или у бољем случају 3000 коњаника. Баш као што је први победник над аутохтоним живљем Бачке, 175 године нове ере, понео титулу „Сараматикус” и неколико других каснијих римских царева понеће исту титулу.

Поводом прославе 250 – годишњице Шајкашке, коњаничких трка – „вијања Божића” предлажемо да се титула „Сараматикус” – прва награда и Повеља доделе: најбржем коњанику јахачу голих коња, најлепшој запрези и најлепшој девојци народне прославе са коњима, у четири помињане општине.

Прва историјска сведочења римских хроничара, попут Амијана Марцелина и Касија Диа, говоре о томе да су Бачвани били „принуђени да се повуку са обала Дунава ради стварања пустог појаса, а и са речних острва, забрањено им је да држе бродове и моноксиле на Дунаву”,^[9] и наравно да напусте бављење риболовом и воденом трговином, сточарством и земљорадњом на дунавским обалама. Тек новим ратовима са Марком Аурелијем и Комодом 177-178. године, аутохтоно становништво је обезбедило повољније услове за живот на обалама река Дунава и Тисе и право трговине са рођацима Роксаланима на доњем Дунаву…

Ове историјске догађаје у Шајкашкој и културолошко биће аутохтоног становништва које се у свим периодима своје историје континуирано борило за слободан лов и риболов – суштину природе слободног човека – најбоље би представила изложба традиционалних рибарских алата и обичаја из лова и риболова у Музеју Града Новог Сада, која би била пренета и у друга места Шајкашке.

Царска полушајка из 1771. године 

(преузето са http://www.ravnica.info)

А традиционалан боравак Бачвана на Дунаву и Тиси, моноксили, шајке и Шајкаши – на најзанимљивији начин би били представљени такмичењем свих веслачких клубова Новог Сада и Шајкашке, реконструкцијом шајке са топом и веслачима (која би била маркетиншки занимљива за неку рекламну кампању) и ревијалну реконструкцију ношњи Шајкашкиња и Шајкаша, њихову презентацију у време трка и централне прославе 250 – годишњице Шајкашке, 15. јула 2013. године, у Новом Саду на Штранду, у Тителу, жабаљској општини и Србобрану, да би свечано прослављање шајкашке традиције на води, са регатом шајки, било окончано на Великогоспојинским данима у Новом Бечеју на Тиси.

О истакнутим личностима, попут Светозара Милетића, Лазе Костића, Исидоре Секулић, Лазара Пачуа, као и о биткама код Мошорина, Шајкаша и Ђорђа Стратимировића, Стевана Книћанина у Мађарској буни и другим историјским личностима Шајкашке – на различитим академијама, књижевним вечерима и прославама у другој половини 2013. године, предлажемо да се у потпуности реализује прослава 250 година Шајкашке. Овоме посебну пажњу треба да поклоне Народне библиотеке, читаонице по Милетићевској традицији и школе Шајкашке и Потиске регије.

Autor: Redakcija
Datum: 19, 02, 2013.