ŠAJKAŠ: U novije vreme Šajkašani mnogo pažnje i sredstava posvećuju uređenju svojih kuća i dvorišta. Bez obzira čime se bavili, stočarstvom ili ratarstvom, uzgajaju cveće po dvorištima i na balkonima, sade ukrasno drveće, uređuju staze, redovno kose dvorišta i ulične površine ispred kuća. Tu su, takođe, lepe ograde i kolski prilazi. To znatno doprinosi lepšem izgledu sela.

Što se uređenja kuća tiče, njih obavezno fasadiraju radi lepšeg izgleda i očuvanja energije. I raspored u kućama je savremeniji – ne ide se više iz sobe u sobu nego se iz centralnog hodnika ulazi u svaku prostoriju. Kako u Šajkašu prevladavaju doseljenici, oni čim ekonomski ojačaju uglavnom poruše stare kuće i na njihovom mestu grade nove, znatno veće. Tako Šajkaš, kao i druga vojvođanska naselja, gubi svoj tradicionalni izgled.
U tom uređenju kuća, bilo spoljašnjem ili unutrašnjem, svako unosi nešto svoje, lično ili porodično: sakupljaju stare upotrebne predmete i postavljaju ih na vidljiva mesta, čuvaju ili izrađuju nošnje i starog zavičaja, uramljuju stare uglavnom crno-bele slike, naručuju da im se oslikaju motivi iz starog kraja. Nostalgija je ipak nešto što ih, manje ili više, prati do kraja života.
Najsvežiji i ujedno najneobičniji primer unutrašnjeg uređenja je u kući Laze Gelića i njegovog sina Goluba. Laza je rođen i mladost proveo u zaseoku Gelići u selu Šiprage, opština Kotor Varoš. Ovo planinsko selo nalazi se na oko 500 metara nadmorske visine, u gornjem izvorišnom toku reke Vrbanje koja se kod Banje Luke uliva u Vrbas. Iz tog siromašnog kraja preseljava se u Šajkaš, odakle ga put „trbuhom za kruhom“ vodi na rad u Austriju. Dolaskom u penziju, priključuje se porodici u Šajkašu. Uređujući jednu veliku prostoriju koja će se koristiti za slavu i veće proslave, Laza je odlučio da jedan zid oslika motivom iz zavičaja.
– Moj unuk Dejan stalno me je zapitkivao gde sam rođen, kako je izgledao taj kraj i kuća pa me je to motivisalo da uradimo sliku zavičaja i to onakog kakvoga se sećam iz mladosti. Taj sam posao poverio slikaru Mići Kruniću iz Mošorina. Zadovoljan sam urađenim.

Iako Mića nikad nije bio u tom kraju, uspeo je na osnovu Lazinih priča da prilično verno prikaže taj predeo i rodnu kuću.
– Ova zidna slika, mural, je dimenzija 3 sa 4 metra, rađena kombinovanom tehnikom: boje, kamenčići i drvo. Zahvaljujući ovako različitim materijalima, kao i senčenjem dobio se i privid treće dimenzije. Okvir slike je urađen od recikliranog starog biber crepa, kombinovanjem različitih boja u obliku mozaika. Motiv je bosanski, a materijal bački pa smo u tome našli vezu između Lazinog starog i novog zavičaja – rekao je u šali slikar Mića.
I unucima Dejanu i Lazi sviđa se slika jer vole dedin zavičaj. Bili su tamo sa tatom Golubom, kažu, i ići će opet jer im se dopada.

Želeo bih još nešto na kraju da kažem – setno će deda Laza. – Rođen sam u Bosni i mladost sam proveo u prirodi, najveći deo svog radnog veka proveo sam u austrijskim Alpima, opet u prirodi. Video sam kako Austrijanci čuvaju prirodu koju im je Bog obilato podario. Kod nas je naši ljudi uništavaju na svakom koraku. E, to ne mogu da razumem!

Autor: N. D. T.
Datum: 11, 10, 2012.