Sedam žena više

Današnje prigrađe Novog Sada postoji još od 13. veka i prve mađarske dinastije Arpadovaca. Ime je dobilo prema keltskoj reči za nasip i utvrđenje. Do pred kraj turskog doba, Kać je imao 69 porodičnih starešina sa 35 odraslih sinova, a kada je od sredine 18. veka ušao u sastav Šajkaškog bataljona, oblasti srpskih graničara, u njemu je već živelo 3.000 ljudi. I to, samo sedam žena više nego muškaraca. Kać se našao na jednom od glavnih trgovačkih saobraćajnica koja je vodila od Petrovaradina do Titela i dalje u Banat, što mu je umnožilo i žitelje i bogatstvo. Uoči 20. veka, prošao je i prvi voz kroz varošku stanicu, a u to vreme su za glavne preduzetnike, ratare osnovane dve zadruge, kao i Srpska kaćka štedionica. Otvoreni su pošta i telegraf. Školu su Kaćani imali već od sredine 18. veka, a nova školska zgrada od naboja sagrađena je 1785. godine. Tu je skoro četiri decenije službovao Ilija Petrović, u to vreme jedini učitelj u kraju. Predavao je tridesetorici đaka. Danas škola nosi ime Đure Jakšića i broji 1.200 učenika.

Prvi zanatlija je bio obućar, a uskoro je, 1818, i ćurčija Mojsil Sremac kupio kuću u Kaću. Pošto je posle dve godine umro, i u poslu i u kući ga je nasledio Atanasije Petrović, koji je iz Provincijala došao da se oženi Mojsilovom udovicom Katom. Veliki ugled u trgovini je stekla porodica Vladislavić-Kaćanski i trgovci Miletići, koji su počeli od dućančića, a 1790. sagradili i prvu vodenicu na Dunavu. Selo je početkom 19. veka imalo tri svratišta za putnike, a najpoznatije je bilo „Kod zelenog krsta“. Iz istog doba je i ciglana koja i danas radi. Kaćanski kraj je postao i međunarodno poznat zbog Koviljsko-petrovaradinskog rita, ostatka nekadašnjih velikih, gustih, bujnih i skoro neprohodnih ritova, kakvih je danas tek nekoliko u Evropi. Prirodnu vrednost mu daju ostrva, ade, rukavci, meandri i mrtvaje, koje su staništa brojnih vrsta riba, ptica i retkih biljnih vrsta, poput belog i žutog lokvanja, plave lincure i četvorolisna detelina, a šume još čuvaju orlove belorepe, divlje mačke i vidre. 

Autor: Rade Aničić
Datum: 20, 09, 2012.