Sir za Grčku i Egipat

U naselju Sentivanji u južnoj Bačkoj, koje je ime dobilo prema svom gospodaru, ugarskom plemiću, rado su konačile karavandžije, jer je ono imalo jako utvrđenje. Kada su Turci zavladali ovim krajem, u popisima su tu ubeležili 25 poreskih kuća, ali se kroz 17. vek mesto više ne pominje. Opustelo je, kao i većina okolnih sela. Ponovo je zabeleženo tek 1731. kao naseobina Mali Sentivan, koju su prisvojili srpski graničari iz Kovilja, pa je dobilo naziv Kovilj Sveti Ivan. U 18. veku, u vreme srpske oblasti Šajkaški bataljon, doselilo se skoro 1.800 žitelja, a kada su austrougarske vlasti naselile i Mađare, naziv je promenjen u Šajkaški Sveti Ivan, kako bi se razlikovao od Sentivana u gornjoj Mađarskoj. 
Današnje ime je dobio tek posle Prvog svetskog rata, ukidanjem mađarskog dela naziva. Pošto je 1873. ušao u titelski srez, Šajkaš se najbrže razvijao koristeći veliku prednost, trgovački drum koji je išao od Novog Sada za Banat i Nemačko-banatsku regimentu. Prve zanatlije bile su ćurčija i čizmar, a dobra prilika videla se i u krčmama, pa je izvesni Nemac Hercenhajter otvorio dve. I trgovac Georgije Dobrojević je 1827. u svojoj kući imao mehanu, a kako je Šajkaš za putnike držao i svratišta, imao ga je i on, pod imenom „Kod zlatnoga krsta“. Početkom 20. veka, meštani su imali svoj list „Šajkaški glasnik“, koji je pokrenuo pop Stevan Stevanović, kasnije i prvu biblioteku u kraju. Između dva rata, lepo se živelo od dva mlina, ciglane i fabrike za sir, koji se izvozio u Grčku i Egipat. Daleko od glavnih puteva, danas su ostala prirodna jezera Mutnjača i Anđina jama, i oko njih, poneki salaš, gde se još živi kao u stara vremena. Voda Mutnjače je, zapravo, bistra osim kada najavljuje nevreme, i tu su mnogi kupači naučili da plivaju, dok se na drugom jezeru gnezde retke barske ptice. 

Autor: Rade Aničić
Datum: 20, 09, 2012.