Jugoslav Veljkovski

arhivist

ČURUG U SRPSKOM NARODNOM POKRETU 1848/49.

Čurug je naselje u jugoistočnom delu Bačke, u donjem toku reke Tisa. Prvi tragovi naselja postoje još od IV veka pre nove ere. Pod današnjem nazivom Čurug se pominje u XIII veku (Csurog). Posle Karlovačkog mira 1699. godine, naselje postaje granično mesto u okviru Potisko-pomoriške vojne granice. U sastavu Šajkaškog bataljona je od 1769. godine. Sredinom XIX veka Čurug je najveće naselje u Bataljonu sa 485 domova i 4386 stanovnika. Stanovništvo je bilo gotovo isključivo srpsko, sa manjim brojem Nemaca, uglavnom komandni kadar i nekoliko trgovaca.

Srpski narodni pokret 1848/49. g. predstavlja jedan od najvažnijih događaja u istoriji Srba u Ugarskoj. Veličina Čuruga, pripadnost Šajkaškom bataljonu te blizina Provincijala i naselja sa pretežnim mađarskim stanovništvom (Bačko Gradište i Bečej), uticala je i na njegovu ulogu u pokretu.^[1]

Revolucionarna previranja koja su zahvatila Habsburšku monarhiju tokom marta 1848. g. imala su svoj odjek i u Bataljonu, ponajviše u Čurugu. Kao razlog ove buntovnosti najvećeg sela u bataljonu navodila se činjenica da je u ovo mesto od početka XIX veka naseljen veliki broj doseljenika iz Provincijala, koji su održavali česte veze sa rodbinom u županijama, te veliki broj trgovaca koji su bili u svakodnevnim kontaktima sa Novim Sadom. I u samom Čurugu je bio veliki broj onih koji su težili za većim slobodama. Bivši ministar u srpskoj vladi Stefan Radičević, koji je sa novosadskim trgovcem Gvozdenovićem držao ribolov u Čurugu pod zakupom, često se kretao u društvu viđenijih Čuružana i čitao im srpske listove i brošure, koje je sa sobom donosio.^[2]

Na prve vesti o revolucionarnim kretanjima u Provincijalu (deo Vojvodine koji se nalazio van granice, pod civilnom vlašću), u Čurugu se počelo javno nastupati u korist srpske stvari, za ukidanje kuluka, priznanje srpske narodnosti i protiv popuštanja mađarskim zahtevima. Nosioci ovog bunta su bili trgovci i sveštenici, jedni želeći više slobode za svoj posao, a drugi radi uvećanja svog uticaja i popularnosti. Najistaknutiji pobornik promena je bio trgovac- bakalin Petar Cvetić, vatreni nacionalista, koji je tvrdio da poseduje stare srpske privilegije dobijene od austrijskih vladara. Te navodne privilegije je javno čitao Čuružanima i otvoreno tražio od vojnih vlasti, koje su mahom činili Nemci, da se svi oficiri i činovnici biraju iz redova srpskog naroda.^[3]

Krajem marta 1848. g. po Čurugu je kružio proglas, pristigao iz Novog Sada, u kojem se govorilo kako je stanje u Provincijalu sada bolje nego u Granici, i kako preti opasnost graničarima i njihovim porodicama od Mađara, ukoliko srpski graničari izmarširaju na italijanski front. Nije slučajno to što je ovaj proglas stigao baš u Čurug pošto je on ležao najbliže Provincijalu (Potiskom distriktu), gde su Mađari već bili naredili ukidanje ćirilsko- srpskih crkvenih knjiga, njihovo vođenje na mađarskom jeziku i zavođenje mađarskog kao službenog jezika.^[4]

Više članova čuruške opštine sakupilo se na zboru 1. aprila gde su se dogovorili da pošalju jednu peticiju – molbu direktno caru, u kojoj bi tražili olakšanje svog položaja. Peticiju je trebalo da odnese jedna delegacija izabrana između samih graničara. Na vest o ovom događaju žabaljski protojerej Maksim Papić je požurio u Čurug i uspeo da umiri graničare. Međutim, uznemirenje je već bilo zahvatilo i ostala mesta u Bataljonu. U Žablju je 3. aprila došlo do velikog zbora na kojem su se graničari iz gotovo celog Bataljona dogovarali o svojim daljim postupcima. Nisu prisustvovali graničari iz Titela i Đurđeva. Među učesnicima zbora posebno su se istakli svojim govorima pred okupljenima Čuružani Petar Cvetić i paroh Maksim Milovanović.^[5]

Zahtevi sa ovog zbora su bili veoma slobodoumni, između ostalih, priznanje srpskog imena i službena upotreba srpskog jezika, jednakost svih u granici, sloboda da graničari sami biraju svoje oficire, sloboda obrazovanja, štampe (? ) i zbora, da graničari dobiju pravo svojine na zemlju, da se ukine sva rabota i kuluk, itd.^[6]

Ovo je bio gotovo revolucionarni akt i greaničarske vojne vlasti su tražile određene izmene. Komanda Bataljona je u pregovorima sa graničarima postigla dogovor o promeni, tj. ublažavanju peticije i složila se sa izborom delegacije koja je trebala da desetog aprila otputuje u Beč. Ovako izmenjena peticija se imala pre odlaska delegacije pročitati u svim šajkaškim naseljima. Delegacija je otišla u Beč i predala svoje zahteve austrijskom caru, ali su ih događaji pretekli.^[7]

Neuspeh novosadske deputacije na čelu sa advokatom Aleksandrom Kostićem i Đorđem Stratimirovićem u pregovorima sa idejnim vođom mađarskih revolucionara Lajošem Košutom u Požunu 8. i 9. aprila, završeni su strašnom Košutovom pretnjom da „od sada samo mač može rešavati spor između Srba i Mađara”, još više je uznemirio Šajkaše.^[8] General Hrabovski (komandant Petrovaradina) svestan položaja i značaja graničara tražio je od Dvorskog ratnog saveta da graničare oslobodi teških nameta. Ustupci su bili minimalni, a Savet je tražio od Bataljonske komande i oficira da po svaku cenu spreče širenje revolucionarnih ideja među graničarima. U Beču su još uvek bili uvereni da je sa Mađarima moguć dogovor o zajedničkoj državi, dok su za glavnu opasnost smatrale revolucionarne zahteve za demokratizacijom i liberalizacijom, koji su se poput lavine širili Evropom.

U sred ovih događaja izdata je zapovest čuruškoj kompaniji da se spremi radi odlaska na italijanski front. Tek što je ova zapovest objavljena, u Čurugu se 12. aprila iznenada pojavio mladi Svetozar Miletić, rodom iz Mošorina, u to doba student prava u Požunu.^[9] Njega je iz Novog Sada u Čurug dovezao nadaljski graničar Nikola Bekvalac. Stigavši u Čurug, negde oko 10 časova pre podne, Miletić je iskoristio priliku kad su se graničari okupili pred kompanijskom zgradom radi uplate poreza, popeo se na crkveni toranj i počeo zvoniti na uzbunu. Graničari i stanovnici celog sela požurili su pred crkvu a Miletić im tada održa vatreni govor odvraćajući graničare od puta u Italiju. „U Italiji će mnogi od graničara, govorio je Miletić, biti ubijeni ili ranjeni, a vlasti će jednog po jednog odvoditi sve dok u Granici ne ostanu samo starci, žene i deca. Mađari će tada po opusteloj zemlji da slobodno provode svoje naredbe, dižu svoje škole i crkve, a srpskom narodu i srpskom imenu svaki trag zatrti. Zato se graničari ne bi trebali dati vući kao stoka gde drugi hoće, već ako treba poginuti neka to bude ovde, a ne u Italiji, ovde braneći slobodu a tamo sasvim uzalud.”^[10]

Kada je kompanijska komanda saznala da se kod crkve drži buntovnički govor, poslala je narednika Davidovca (Isak?) da govornika privede u komandu. Miletić je odbio narednika govoreći da on s oficirima nema ništa i otišao u kuću kod Petra Cvetića gde je održao još jedan govor. Posle njega je govorio Cvetić, ponovo pokazujući tobožnje privilegije.^[11] Novi pokušaj narednika da privede Miletića nije uspeo pošto ga narod nije puštao i čak su pale pretnje da će svakog ko pipne mladog studenta kamenovati. Paroh Kiril Otić je pokušao da smiri Čuružane i savetovao ih da ipak predaju Miletića. Stoga Miletić i Bekvalac sednu u kola i odu u Nadalj, gde je Miletić pokušao da održi još jedan govor, ali je bio sprečen, i još istog dana se vratio u Novi Sad.^[12]

Odlaskom Miletića iz Čuruga nije se stišalo uzbuđenje koje je izazvao. Kada je komandir čuruške kompanije poručnik M. Putnik popodne 12. aprila postrojio graničare da izvrši smotru i podeli prispele cipele, diglo se celo selo i opkolilo vojnike, uzvikujući da ne daju da im deca idu u rat. Kada je izdata naredba graničarima da izmarširaju do kancelarije, usudi se graničar Gliša Vlah da stane pred poručnika Arkadija Gajšina i otvoreno zatraži da se ne ide u Italiju, što prihvate i svi ostali prisutni. Tek sutradan, po dolasku iz Titela poručnika Davidovca (Damjana?), pošlo je za rukom oficirima da umire Čuružane, pozivajući ih na date zakletve i sramotu koju će neposlušnošću navući na grobove svojih predaka.^[13] Svi pozvani graničari se posle toga u Titelu i sa ljudstvom u snazi dve kompanije iz celog Bataljona upute se 15. aprila za Italiju. Iz Čuruga je tada otišlo 55 graničara pod komandom Filipa pl. Bajazetova i Vase Jovina.^[14]

Događaji u Provincijalu, gde su srpsko – mađarski odnosi sve više poprimali karakter otvorenog rata, sigurno da nisu mogli uticati na smanjenje tenzija u Bataljonu. Krajem aprila ponovo u Čurugu izbijaju narodni nemiri. Narod se ponovo počeo okupljati po ulicama odbijajući da se raziđe. Povod su, između ostalog bili i nemiri koji su zahvatili Novi i Stari Bečej . Narod okupljen oko kancelarija kompanije otvoreno je napao na poručnika Adama Romanića. Poručnik je jedva izvukao živu glavu, a na naredbu da se kolovođe stave u zatvor, okupljeni zapretiše da će poteći krv. U isto vreme, paroh Milovanović na čelu nekoliko buntovnih graničara, imao je nameru da podnese jednu predstavku u kojoj navodno traži da se sudske vlasti u selu postavljaju iz graničarskih redova, a zapravo u nameri da se dokopa službenih spisa i opštinske kase.^[15]

Tih dana je kroz Čurug prošao Sergej Nikolić, profesor Liceja u Beogradu. On navodi da su ga Čuružani dok je noćio u selu stalno pitali „šta nam radi naš mili knjaz Aleksandar (Karađorđević) i nazdravljali mu uz srpske pesme i na taj način izražavali svoju veru u Srbiju”^[16].

Na majskoj skupštini u Karlovcima održanoj od 13. do 15. maja (1–3. maj po starom kalendaru) Čuružani su takođe imali svoje predstavnike: Simeona Lazića i Aćima Dolovca.^[17] Na skupštini je proglašena Srpska Vojvodina u čiji sastav su trebali ući Baranja, Bačka Banat i Srem, kako delovi pod civilnom tako i oni delovi pod vojnom upravom, srpski vojvoda (Stevan Šupljikac, u tom trenutku na italijanskom ratištu), a mitropolit Josif Rajačić je proglašen za patrijarha. Stvoren je i Glavni narodni odbor kao izvršni organ skupštine. Pod vlašću ovog odbora ubrzo su se našli svi novoizabrani narodni okružni i mesni odbori i pododbori. Carskim dekretom od 7. maja Šajkaški bataljon je stavljen pod upravo mađarske vlade. Šajkaši su sad izgubili svako poverenje u oficire i počeli sa konstituisanjem novih organa vlasti – narodnih odbora. Posle proglasa Glavnog odbora iz Sremskih Karlovaca od 3. juna i prelaska Zarije Jovanovića Čiče u Šajkašku oblast sa dobrovoljcima, Šajkaši su definitivno zbacili staru vojnu vlast i stali pod oružje.

U Čurugu je početkom juna konstituisan mesni pododbor na čelu sa parohom Kirilom Otićem. U odboru su se još nalazili graničari, sveštenici, trgovci, učitelji… Glavni zadatak mesnog pododbora je bio upravljanje selom i ishrana kako domaćih vojnika, tako i srbijanskih dobrovoljaca na položajima. Umesto oficira koji nisu želeli da pređu na stranu narodnog pokreta birani su novi, narodni oficiri.^[18] Čuruški pododbor je 17. juna dao punu vlast trgovcu Petru Cvetiću, proglašavajući ga za „komandanta trupe čuruške i dajući mu da svu vlast nad vojskom proseke čuruške uzme. Svi Čuružani su se imali svakoj njegovoj zapovesti povinovati”^[19]. Za narodne oficire iz Čuruga su proglašeni još i Avram Cvetić za natporučnika, Login Radin i Damjan Radosavljev za poručnike i Aleksandar Cvetić za potporučnika. Narodni oficiri i vojnici su nosili obično kućno odelo. Platu su dobijali od Glavnog odbora u Karlovcima prema činu. Promena vlasti nije izvršena bez problema. Jedan od carskih oficira, potporučnik Adam Romanić, odbio je saradnju sa novom vlašću i prebegao je u Srem sa opštinskom, crkvenom i školskom kasom.^[20]

Po izbijanju sukoba čuruška narodna vojska je zajedno sa borcima Petrovaradinske regimente i srbijanskim dobrovoljcima zaposela položaj prema Provincijalu od nadaljskog puta do Taraša na Tisi. U prvim mesecima rata Čurug je pored Sentomaša bio ključno mesto odbrane Srba u Bačkoj. Stevan Surdučki, vojni zapovednik Bačke, u Čurugu je imao komandno mesto tokom jula i avgusta. Početak rata je zatekao narodnu vojsku u odličnom raspoloženju. Jedan od komandira položaja prema Feldvaru, Isak Davidovac javlja početkom jula da i pored nedostatka municije i topova, moral vojske je toliki da ih jedva zadržava da ne krenu u boj sa Mađarima.^[21]

Radi uspešnije odbrane Čuruga, ali i cele srpske odbrambene linije, Srbi su noći između 16. i 17. jula napali na Feldvar sa 56 vojnika Petrovaradinske regimente, 360 ljudi sa raznovrsnim oružjem i 50 Čuružana koji su bili pod komandom, nekad trgovaca, a sada narodnih oficira, Petra Cvetića i Damjana Radosavljevića. Neprijatelj je selo zapalio i napustio, posle čega su ga Srbi zauzeli i utvrdili^[22].

Posle pada Feldvara, Mađari su više puta vršili pritisak na Čurug. Obično su polazili iz Novog Bečeja i sa leve obale Tise pokušavali da napadnu selo. Dva ključna mesta na kojima su pokušavali napade su bili Borđoš uzvodno i Taraš nizvodno od Čuruga. U ovim borbama se više Čuružana istaklo, zbog čega su bili odlikovani. 2. avgusta je jedna mađarska četa krenula iz Novog Bečeja levom obalom Tise u želji da dođe do Čuruga i popali ga. Pritom nisu znali da na desnoj obali postoje rovovi sa tri topa. U borbi do koje je tom prilikom došlo, Mađari su odbijeni uz velike gubitke. Grupa šajkaša je posle povlačenja Mađara preplivala u Borđoš i prevukla jedan brodski mlin i deset vozila a selo popalila. U toj grupi su bili narodni poručnik Login Radin i vojnici Miloš Davidovac, Mladen Dražić i Miloš Andrin, koji su za svoje junaštvo iskazano 2. avgusta bili nagrađeni Srebrnom medaljom za hrabrost^[23].

Tokom jeseni 1848. Mađari su nastavljali da vrše pritisak na Čurug i Feldvar, ali bez većih uspeha. Razvoj situacije na celokupnom ratištu početkom 1849. godine je doveo do udaljavanja linije fronta od sela. Zajedno sa ostalom vojskom i veliki deo vojno sposobnih Čuružana je napustio selo i rasuo se širom fronta. Rovovi su zapušteni, odbrana zanemarena, a neki drugi problemi su došli do izražaja.^[24]

Odmah po izbijanju sukoba, u Čurug su počele da se slivaju kolone izbeglica iz krajeva pod mađarskom upravom. Njihov položaj je bio izuzetno težak, bez hrane i odela, i hitno se tražilo od Glavnog odbora da se nešto uradi na njihovom zbrinjavanju pa čak i na preseljenju u Srem.^[25] Kod vojske i naroda je splasnuo revolucionarni elan prvih dana pokreta i sve su češće bile pritužbe na samovolju i zloupotrebe graničara. Državne šume su nemilice krčene, pljačka je postala gotovo svakodnevna pojava na šta je i sugerisano čuruškom pododboru.^[26] Čuruški pododbor je tokom decembra obavestio Glavni odbor da je sva raspoloživa vojska iz sela rasuta po Banatu i Bačkoj, iako nije prošla opasnost od mađarskih napada, a da je preostale zahvatila anarhija i niko ne sluša naredbe.^[27] Putovanje po Šajkaškoj je postalo veoma opasno zbog „rđavih ljudi”, i ukazivalo se na potrebu osnivanja prekih sudova ne bi li se stalo na put ovim pojavama.^[28]

Navikli na strogu disciplinu u Bataljonu, Čuružani se nisu snašli u novim okolnostima i ubrzo je kod njih zavladala samovolja. Porez nije bilo moguće uopšte naplatiti jer se pri sakupljanju poreza nikada nije pojavljivalo više od 10-15 ljudi, a i oni samo da bi se na najrazličitije načine izgovarali i pravdali kako nemaju od čega plaćati porez. Dok su srbijanski dobrovoljci bili u selu obaveze su se nekako i izvršavale (iako se u nekoliko mahova upravo oni krive za pravljenje neprilika i pljačku), a od kako se linija fronta odmakla od sela i vojska napustila selo, nikako. „Niko ništa ne sluša i nikakav nalog pododbora ne izvršuje. Teško se daju kola na službu a i tada traže da im se obilno plati, seosku patrolu više niko ne obavlja…Razuzdana masa čak često posle takvih naredbi dolazi u mesnu kancelariju i maltretira članove pododbora.” Stoga je pododbor sugerisao Glavnom odboru da mu pomogne jer oni sami ne mogu poboljšati situaciju.^[29] Dužnost predsednika pododbora su posle paroha Otića vršili i paroh Milovanović i graničar Stevan Lončarski.

Katastrofa je započela u proleće 1849. godine. Preko zime rovovi nisu bili održavani i nalazili su se u jadnom stanju, vojska je bila rasuta širom bojišta Vojvodine i posle snažnog napada mađarskih jedinica pod komandom generala Percela, Čurug je pao gotovo bez borbe u neprijateljske ruke. Posle zauzeća Sentomaša, ključa srpske odbrane u Bačkoj, Mađari su slomili borbeni duh Srba i gotovo bez borbe krenuli da zauzmu Gospođince. U tom trenutku se u Čurugu nalazio jedan odred pod komandom majora Rajčetića koji sa na vest o padu Sentomaša ubrzano povlačio iz Banata. Kako nije bilo izgleda za uspešnu odbranu sela, vojska se sa celokupnim stanovništvom Čuruga povukla na Titelski breg gde su se vojno sposobni muškarci pridružili braniocima, a žene i deca prešli u Srem.^[30] Matične crkvene knjige je spasio paroh Maksim Milovanović i poneo ih sa sobom u Srem.

Na Cveti, 8. aprila 1849. god. u Čurug je ušao general Percel, ali selo nije odmah popaljeno pošto je u njemu mađarski vojskovođa smestio svoj štab. Već 9. aprila Percel iz Čuruga upućuje Srbima na Titelskom bregu poziv da pređu na mađarsku stranu. Postupajući po naređenju svoje vlade Percel je ukinuo Vojnu granicu i proglasio je civilnim mađarskim okrugom.^[31] Posle poraza kod Mošorina 13. aprila, Mađari su se povukli iz Čuruga opljačkavši ga. U selu polako počinje da se vraća deo srpskih boraca. Već 24. aprila opale Mađari artiljerijom po selu i napadnu na tu smeštene Knićaninove trupe. Srbi su se povukli prema Žablju a Mađari su zauzeli i popalili selo.^[32] Zbog prirode rata vođenog u Šajkaškoj, Čurug je više puta prelazio iz ruke u ruku i tek od kapitulacije Mađara avgusta 1849. god., Srbi ga trajno zauzimaju.

Narod koji se vraćao kući u jesen 1849. god., zatekao je pravu pustoš. Kako svedoči J. Dobanovački „pri bekstvu na Sv. Lazara i Cveti, ostavili su bogata sela, pune kuće, i zelene njive, a sada zatiču ogorele i porušene kuće, bez krova, dvorišta obrasla u korov, uništena polja,…Lišen svakih sredstava narod nije imao ni ono najnužnije a pri tom je zima bila na pragu.”^[33]

U boljem položaju nisu bili ni oni koji su se još uvek nalazili u izbeglištvu, odakle su, bez novca i sredstava za život, tražili pomoć od Glavnog odbora. Njihovi apeli za pomoć verno odslikavaju svu bedu u koju su upali nekad „ponosni graničari, a sada sirote izbeglice rasute po sremskim selima.”^[34]

Ljudski i materijalni gubici Čuružana bili su ogromni. Oni koji su se vratili kući bili su bez domova i hrane a pomoć koja je stizala bila je simbolična. Državne vlasti su davale seme za sejanje, a za zimnicu 4 forinte po glavi i drva za građu. Delom se i sami Čuružani sami snađoše za građevinski materijal i ogrev, skupljajući trsku i rogoz po ritovima. Od svih nevolja narod su još zahvatile i bolesti. Još avgusta 1848. godine je lekar Đorđe Mušicki boravio u Čurugu i konstatovao da je 30 vojnika obolelo od kolere.^[35] Ljudi izmučeni glađu umirali su i od najlakše bolesti. Posebna opasnost je pretila od kolere i tifusa, koji su vladali zbog plitko pokopanih leševa vojnika i konja palih tokom sukobi.^[36] Prema crkvenim knjigama za 1849. godinu u Čurugu je rođeno 83 a umrlo čak 240 osoba. Krajem novembra su se sastali u Čurugu, u ostacima crkve Sv. Vaznesenja Gospodnjeg, svi šajkaški sveštenici koji su uputili Praviteljstvu potresan poziv u pomoć u kojem se izlaže teško stanje u Šajkaškoj. „Narod skapava od gladi, hladnoće, iznemoglosti i bolesti, u zemunicama u kojima žive je hladno a ima ih još pod vedrim nebom. Patnje su ogromne, a ni sveštenstvo ne može opstati. Narod koji su upravo sveštenici pozivali u boj radi vernosti Caru i Srpstvu, skroz je propao, nema šta jesti, čak hoće i da se raseli i ne može još i sveštenike izdržavati. Stoga ni sveštenici nemaju ni hleba ni ogreva, ni obuće ni kuće, pa ni utehe.” Apel se završava molbom da se ili narodu ubrzo pomogne ili će se on raseliti i u „prosjake otići”.^[37] Služba u crkvi je služena pod zvonikom koji je jedini ostao ceo posle spaljivanja crkve. Za obnovu crkve dobijeno je 1852. godine 7349 forinti.^[38]

Narodni pokret 1848-49. godine nije Srbima graničarima doneo gotovo nikakve rezultate. Uvereni da se bore za svoju slobodu, ostali su verni caru i tu vernost su platili mnogim životima, a sela su im bila potpuno uništena. Zauzvrat su dobili veoma malo. Od svih zahteva za ličnu slobodu proklamovanih 1848.godine dobili su samo manje ustupke prema Osnovnom graničarskom zakonu iz 1850. godine. Ukinut je feudalni odnos graničara prema vladaru, kao i besplatna rabota, a kućna deoba je donekla olakšana. Nepokretna dobra su u potpunosti prešla u ruke zadruga a vojni rok je smanjen na period od 20-50 godine. Postepeno se uvodi opštinska uprava sa svojim organima. Administracija se godinama pred razvojačenje vodi dvojezično, na srpskom i nemačkom.^[39]

---

GRAĐA

1. Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima, fond „Srpski narodni fond”
2. Arhiv Vojvodine, fond „Šajkaški bataljon”
3. Rukopisno odeljenje Matice srpske

OBJAVLJENI IZVORI

1. Jožef Thim, A Magyuarszagi 1848-49-iki Szerb folkeles, Budapest 1940
2. Građa za srpski pokret u Vojvodini 1848/49. godine, Beograd 1951.

PERIODIKA

1. Vesnik, Sremski Karlovci
2. Brankovo kolo, Novi Sad
3. Letopis Matice srpske, Novi Sad
4. Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, Novi Sad

LITERATURA

1. Jakov Dobanovački – Gospođinčanin, Uspomene iz narodnog pokreta 1848/49., Novi Sad 1895
2. Jovan Savković, Pregled postanka, razvitka i razvojačenja Vojne granice, Beograd 1961
3. Šajkaška. Istorija, Novi Sad 1975
4. Srbi i Mađari u revoluciji 1848/49, Beograd 1983
5. Lazar Rakić, Šajkaški Bataljon 1848/49, Zagreb 1984 (separat)
6. Slavko Jovin, Epidemija kolere u Vojvodini 1848/49.godine, Novi Sad 1987
7. Slavko Gavrilović, Srbi u Habsburškoj monarhiji 1792-1849, Novi Sad 1994

---

Autor: Rade Aničić
Datum: 20, 09, 2012.