Шајкача — порекло и значај српске капе
Од Александра Утвић мај 4. – 62 прегледа – Заведено под Култура & Уметност
Свака културна тековина је на својеврстан начин сведочанство не само сопственог развоја и судбине, већ и целог историјског и цивилизацијског тока који ју је изнео, па тако и одевање. Тако и шајкача, која у нашој народној ношњи заузима по свему особено место, јер важи за српску националну капу, има своју дугу и ломну историју која је истовремено и подсетник на историјску судбину народа чије је знамење постала, јер је данас неспорно да је шајкача тако изразит део српске народне ношње да се може узети као синоним за Србина.
Две су забуне које код неупућених изазива шајкача. Прво, погрешно се мисли да је шајкача, с обзиром на материјал од кога се прави, тако названа јер је од шајка, то јест, како се овај појам речнички дефинише, мекане чоје домаће израде, сличне сукну, а друго, што је такође погрешно, мисли се да је сама шајкача, као одевни део, новијег постања, јер се реч “шајкача“ не налази ни у изворима предвуковског периода, нити код самог Вука, у чијем је Српском рјечнику нема.
Будући, пак, да је тачно да је реч шајкача за назив превасходно војничке капе, уведене у Србији као део војне и чиновничке униформе, настала седамдесетих година прошлога века, као и то да је шајкача, какву је од тада сретамо, поглавито прављена од шајка, онда су схватљиви узроци оваквим забунама и недоумицама. Но, при томе се заборавља да је оваква капа раније прављена од друге врсте материјала и да су у нашем народу претходно постојале врсте капа каква је данашња шајкача, само под другим називима, те зато треба погледати значење саме речи шајак и какве су капе носили Срби у давнини.
У народу се шајак назива мекана чоја (или чоха) домаће израде, а за одевни део начињен од њега каже се да је шајчани или шајкани (нпр. шајкано одело). По Скоку, шајак је “балкански турцизам“, прихваћен у бугарском и цинцарском језику. Шајак значи у првом реду сукно, а потом врсту грубе чоје.
Сама, пак, реч чоха је персијска (изворно: чуха, у значењу: сукно боље врсте, мекше и лепше), а ушла је у наш језик посредством Турака. Дакле, у оба случаја, као врсте ваљане тканине, шајак и чоја се идентификују као сукно.
Реч сукно за назив вунене тканине од ваљане, најчешће овчје, длаке — прасловенска је и свесловенска реч, а вуче корен од глагола сукати. Сукати (у смислу: увртати, вртети, извијати) значи: прести жицу, извијати пређу, увртати длаке ка врху. Стара наша реч сукно (неутрум који означује материју) основа је из које је изведена реч сукња, и она је, како наводи Скок, “једина свеславенска ријеч, која је из пољског и јужнославенског продрла (за вријеме крижарских ратова) на запад преко сјеверне Италије и Њемачке“, одакле се враћа у наше суседство, где је примају Грци и Румуни.
Ткалачко умеће и вештина прављења сукна били су веома развијени у древних Словена, па су их и Срби пренели и усавршили по досељењу на Балкан. На ову занатску радиност су посебно били упућени у вековима робовања под Турцима, чему је погодовала и чињеница да је у временима несигурним сточарство, а то у првом реду значи овчарство, било најпретежнија делатност.
Како је запазио Јоаким Вујић у свом путешествију по Србији тридесетих година прошлог века, “свака Српкиња свог мужа од ушију до пете одене“, јер она, између осталог вуну оперја, уреди, опреде, отка, пак од сукна шије одело, а “гди која од црног сукна направи своме мужу и капу“. У прошлом веку, како сведочи историчар Живан Живановић, сећајући се живо свог шумадијског детињства, “све што су ондашњи сељак и његова домаћа чељад на себи носили, било је производ домаће радиности: сукно од домаће вуне и платно од тежине ткано је у свакој кући“.
Грубље и дебље домаће сукно је понекад називано и аба (арапска реч, коју су Турци преузели), па су по њој и сукнари названи абаџије, тј. занатлије које праве одела од абе (сукна). Капе које су они правили називане су абењаче (по материјалу), или, у народу, сукњењаче, какве су прављене у Старом Влаху до средине прошлог века (с равним дном, од белог или црвеног сукна, а около од враног).
Судећи по главној одлици, да је шајкача плитка капа, сачињена од сукна, онда ова врста капе у нас има више иначица. Плитку ваљану капу са равним дном (одозго равна), Митар С. Влаховић с правом сматра “нашом народном капом, јер је постала у нашој средини, у сељачкој кући, од домаћег материјала“, набрајајући у ту врсту ваљану капу или бијелу капу од пустине (каква се носила у Куча), бјелаицу или пустењачу (Ровца, Братоножићи), ваљалицу (Ровца, Морача, Дробњак), бијелу капу (Васојевићи), ћулав (Шумадија), ћулав од белог сукна (Стари Влах) и ћулај (Херцеговина).
Са овима имају велике сличности капе које су ношене у старим српским пределима, какви су поткрај средњег века били предели Призрена, Дебра и Прилепа (у Маријову се називају старски капи).
Посебну врсту плитких капа, округлог равног дна и ужег обода, чини капа које се у Старој Црној Гори, Црногорским Брдима и северној Херцеговини назива шишак, а у осталој Херцеговини (околина Мостара, Стоца, Љубиња, Билеће и у Поповом пољу) завратка или заврата. Ове су капе израђиване од црвене чоје, а о њиховом називу Митар С. Влаховић износи два тумачења: “Завратка (као и шишак) док се шије облика је дужег ваљка, а када је готова, заврне се — превије напола, па отуд и назив, по народном мишљењу, заврата — завратка. Друго је мишљење да се тако зове што се носи озади — за вратом.“
Знајући да се црногорска и херцеговачка капа назива шишак, Вук записује да се таква капа у Србији зове кариклија, коју овако описује: “Кариклија је од црвене абе или чохе, одозго је затубаста као фес, а са стране има црну поставу, на коју се одозго може што задјести (гдјекоји у бојевима позадијевају фишеке да су им приручнији него у кесама).“ Очито, не треба труда да би се у шишку, завратки или кариклији препознала шајкача.
Придодајући овоме начин прављења завратке или кариклије (завртањем доње половине преко горње), имамо јасан начин добијања шајкаче.
Заклети противници ислама Срби су као добровољачка војска радо пристајали да ступају у хришћанску аустријску војску, нараштајима сањајући да ће тако ослободити и властиту земљу од Турака, што је бечки двор врло вешто користио.
Описи ношње у аустријски фрајкор заврбованих Србијанаца, чије је војничко одело било народно, истичу да је овим војницима глава “червеном шепицом покривена“. У извештајима тога времена, објављеним у Новаковићевом листу Славено-сербскија вједомости (Беч, 1792—1793) истиче се ношња српских фрајкораца, која их је у тиролском граду Инсбруку учинила посебно занимљивим. Њихову необичну ношњу су поредили са ношњом Тренкових пандура, а чуђење је изазивало и то што “глава им је до полак ошишата, и шепицом червеном покривена“. Српски фрајкорци су се разликовали од осталих, регуларних аустријских трупа, по одећи, у којој је шепица била посебно уочљива. Током XВИИИ века Срби граничари су носили као “униформу“ своја народна одела, која су правили или добављали о властитом трошку.
Припадници српске граничарске и доброволзачке војске (фрајкорци) били су одевени у народно одело и међу врстама њихових капа се истицала црвена шепица. Помени ове плитке капе су утолико драгоценији не само зато што су разазнатљиво покривало за главу српских ратника током дужег времена и на широком простору од Поморавља до Будима и од Баната до Горског котара, већ нарочито стога што ова капа у свом називу одаје словенску давнину.
За установљење шајкаче, као и сам њен назив, од пресудног је значаја капа коју су носили Срби граничари у Шајкашкој. Назив Шајкашка (у значењу: земља шајкаша) сачувао је спомен на српске ратнике-лађаре који у Подунављу имају дугу и блиставу историју.
Страх и трепет на води, српски шајкаши су били одлучујућа сила при одбрани, као и при турском освајању. Победа је била тамо под чијом су заставом они наступали.
Почетком XВИИИ века српски шајкаши, који су се после Свиштовског мира (склопљеног 1606. године) налазили под управом свога племства, стационирани су у Комарну (шест чета), Ђеру и Естергому (по две), одакле их Аустрија пресељава, на основу одлуке од 19. фебруара 1763. године у југоисточни део Бачке, у угао што заклапају Дунав и Тиса, образујући од њих граничарски шајкашки батаљон у оквиру Војне крајине. Шајкашки батаљон ће ту господарити на овим рекама, док шајкаши буду Бечу потребни, све до укидања шајкашког батаљона 1852. године, када ће се преиначити у пешадијски батаљон, који ће се такође укинути када се развојачи Војна крајина (1873. године). Као историјски спомен на храбре српске речне ратнике шајкаше остао је назив тла између Тисе и Дунава Шајкашка, која је тако названа по њима.
Како су шајкаши називали своју капу нема поузданих потврда, али је капа коју су они носили званично уведена као део униформе у војску Кнежевине Србије.
Шајкача, то јест капа за војнике која “има форму граничарске капе“, уведена је прописом у Србији 1870. године. Одређенијим називом, као шајкашка капа, дакле као део ношње конкретних граничара, названа је у пропису 1876. године, којим је наложено да народне старешине носе “шајкашку капу“, каква је одређена и за народну војску. Тако је као капа војника и нижих чиновника шајкача убрзо прихваћена — она је била на глави српских ратника у бојевима 1876—1878. године, откад је почело њено нагло проношење и прихватање у новоослобођеним крајевима, да би 1912. освојила Косово, Скопску Црну гору, Дримкол. Речју, како је духовно и слободом Српство обједињавано тако је текло ширење и прихватање овог одевног знака српске народности, што сведочи и чињеница да је у рату, поведеном за опстанак и ради спречавања у овом веку трећег геноцида над српским народом који обитава у нашим западним странама, избила подно Велебита.
Да је шајкача ушла у српску војску као одевни део преузет од граничара шајкаша (а не као капа од шајка, тј. чоје) најразговетније потврђују изворни војни прописи о њој у самој Србији. Тако у правилима о ратној спреми народне војске, које је 6. октобра 1877. године потписао министар војни Сава Грујић, стоји да народни војници од државе добијају, између остале спреме, за главу — шајкашку капу. Такође, у ратну спрему војника и коморе, спадала је између осталог што држава даје шајкашка капа.
Временом је шајкашка капа добила скраћени назив шајкача, и она је постала видљиво војничко обележје, а за трећепозивце, који су позивани само у времену када је државни и национални опстанак био довођен у питање — једино војничко обележје.
Шајкача је, дакле, названа по шајкашима, а они по шајци, бродићу на којем су овековечени. Али, шта значи шајка?
Шајком се, осим врсте чамца са два или четири весла, назива речни ратни брод, који је био у употреби од XВ до XИX века. Врло је важно истаћи да је шајка нарочити ратни бродић који је у овом времену био у употреби на рекама црноморског слива, јер се у XВИ веку на рекама у Украјини јављају тзв. козачке шајке (казацкаја чајка) ради борбе с турским галијама.
Српски назив пловила на рекама црноморског слива шајка значи исто што и чајка у украјинском језику: чамац, чун, а реч ће потом ући у пољски језик, где гласи цзајка, и немачки, где гласи Тсцхеике (чита се: чајке) и означава ратни бродић. Шајка је лађица за превоз по реци, позната под тим или сличним именом, осим у словенским, и многим језицима (мађарски, румунски, новогрчки, турски, италијански).
Међутим не сме се пренебрегнути једно значење речи шајка сачувано у руском језику. Како стоји у Даља, шајка (руски: шајка) значи скупину рђавих људи, најамничку руљу, пљачкашку банду, лоповску дружину, друштво варалица. Реч је увек о више удружених људи, које предводи атаман шајке. Шајком се, даље, назива и вучји чопор, јер вуци лутају шајком, тј. као шајка, или у шајци, што ће рећи у скупини.
Шајка је у руском, дакле, разбојничка скупина. Из руског реч шајка прелази у друге језике, али је, како Фасмер примећује, врло битно да је у настанку ове речи Преображенски претпоставио првобитно значење “разбојниче судно“, што значи: разбојничка лађа.
На шта су, уосталом, наши храбри граничари шајкаши и могли да личе дволичном Бечу, кад су ишли, за разлику од регуларних трупа, у свом народном оделу, као добровољци, којима је ратовање на води против Турака било занимање, а често економска добит тзв. “херојско привређивање“ или пљачкање непријатеља?
Деветнаести век у Европи је био век великих промена у ношњи, када је и већина европских народа напустила своју традиционалну народну ношњу, преносећи је до данас само у изузетним, свечаним приликама. И код Срба се та смена ношње углавном тада одиграла. Међу деловима одеће који су се тврдокорније очували је шајкача, која припада врсти плитких капа равног дна, какве су, под разним именима биле увек распрострањене у нас. Штавише, тај облик је утицао и на покривала за главу која су од другог материјала.
Плитке капе су биле и одлика ношње Срба у средњем веку. Како је уочио Јиречек, међу разним покривалима главе (капуч, клобук, ваљаница), чије значење није увек поуздано, по податку из 1299. године, истиче се, “по српском начину“, у мушкој ношњи “сасвим мала и плитка капа“. Ова капа, “која ни мало није покривала стражњи део главе“, како Јиречек претпоставља, била је “налик на данашњу црногорску и херцеговачку капу.“
Капе из којих се развила црногорска (херцеговачка) капа, коју је тек владика Раде (Петар ИИ Петровић Његош) почео да уводи, биле су типа шишак, заврата и кариклија, чији је прототип врло велике старине. Митар С. Влаховић је, уочавајући мапе плитке капе код Дачана и старих Грка, препознао овакву капу још и на земљаној статуети, на тзв. кличевачком идолу из гвозденог доба, на којем је “представљена мања равна капа слична шишаку“.
У овој врсти капа издваја се капа шајкаша, која ће се ставити на главу српског војника у ратовима 1876—1878, а њену славу ће пронети у два балканска рата осветници Косова и у Првом светском рату солунци.
С обзиром на све речено, погрешно је рећи да је шајкача, као изразита и именована врста плитке капе равног дна, постала свенародна капа и национално знамење. Наиме, она је то била, јер њено постојање је непрекинуто, вековно.
Миле Недељковић

Autor: Rade Aničić
Datum: 19, 09, 2012.