STARA PAZOVA: U Staroj Pazovi počeo 50. Susret amaterskih pozorišta Vojvodine (APDV). Pozdravnom rečju barda srpskog glumišta Vojislava Brajovića, nadahnuto izgovorenom u slavu amaterizma, u Gradskom pozorištu u Staroj Pazovi otvoren je 50, jubilarni Susret amaterskih pozorišta Vojvodine (SAPDV) na kojemu će do 26. maja svoja scenska umeća predstaviti dramski kolektivi iz Sečnja, Šida, Kovina, Sente (dve predstave), Inđije, Crvenke, Kule i grada domaćina.
Otvarajući ovu najznačajniju smotru umetničke samodelatnosti u Vojvodini, proslavljeni pozorišni, filmski i televizijski gumac Vojislav Brajović je podsetio da je i sam svoja prva scenska umeća sticao u amaterskom pozorištu „Abrašević“ u Valjevu sa kojim je nastupao (i dobijao nagarde) na Republičkom festivalu dramskih amatera Srbije u Kuli. Stoga se, kako je rekao, i kao ministar kulture uverio da su amateri potrebniji državi, nego ona njima.
Izložba posvećena jubilejima Ljuboslava Majere
Pre početka Susreta u pozorišnom holu je otvorena izložba postera posvećena Ljuboslavu Majeri – 35. godišnjici pozorišnog angažmana i 60. godišnjici rođenja prvog školovanog reditelja vojvođanskih Slovaka, koji je režirao više od stotinu predstava na slovačkom, srpskom, rusinskom i mađarskom jeziku, u Srbiji i Slovačkoj, dobitnik je više zlatnih maski na pozorišnim festivalima, prvi je slovački reditelj koji je dobio Sterijinu nagradu za režiju, uspešno se bavi pedagoškim radom, profesor je režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i Banskoj Bistrici (Slovačka). Izložbu je otvorio Vladimir Valenćik, istoričar umetnosti iz Bačkg Petovca, nakon čega je Pavel Maćuh, novinar i publicista predstavio svoju monografiju „Majera“ štampanu na slovačkom, i najavio njeno skoro izdanje i na srpskom jeziku.
Majera: Amaterizam je igralište na kome ja nemam zabrane
Majera je inače poznat i po tome što je neke od svojih najuspešnijih režija ostvario sa amaterima (iz Kikinde, Kovačice, Bačkog Petrovca, Ruskog Krstura, Pivnica…), a on to ovako objašnjava: „Amaterizam je igralište gde ja nemam zabrane koje imam u profesionalnom pozorištu. I što je mnogo bitnije: u amaterskim pozorištima sam okružen meni veoma dragim ljudima koji su naprosto posvećeni teatru, ljudima koji veruju, koji poseduju ogromnu energiju, ogromnu radost sa kojom se upuštaju u nešto što možda i ne poznaju. To što je neko uhlebljen da živi profesionalno od pozorišta, još ne znači da puno više zna od tih amatera. Strast, želja, ljubav, vera – to je nešto što se ne dobija na akademiji, to se ima ili nema. To je od Boga. „Ova izložba će biti otvorena tokom celog trajanja Susreta kao najznačajnija prateća manifestacija.
„Pandorina kutija“ Maje Šnajder već okićena nagradama sa jednog drugog festivala
Prva prikazana predstava na ovom jubilarnom Susretu je „Pandorina kutija“, koreo-drama, autorski projekat Maje Šnajder ostvaren u Pozorišnom klubu „Gest“ u Sečnju, već je ovenčana slavom na Drugom međunarodnom festivalu nedavno održanom (od 10. do 13. aprila) u ovoj severnobanatskoj varošici: prvo mesto za najbolju predstavu u celini, autorki projekta prva nagrada za koreografiju i kostime, Nikola Buve lauret za najuspešniju scenografiju, Petar Skalizi nagrađan za originalnu muziku, a Olivera Marjanović proglašena za najbolju glumicu. Ova visoka priznanja osvojena su u konkurenciji pet pozorišnih trupa poznatih po tome što neguju moderan, nekonvencionalan scenski izraz: Atuala tetaru iz Temišvara, Dis tetar iz Banja Luke, grupa Paad iz Novog Bečeja, Teatar Kragujevačke gimanzije i Teatar levo iz Beograda. Stoga je trupa mlade i lepe rediteljke iz Pozorišnog kluba „Gest“ delovala sigurno, ubedljivo, uigrano, sa visokim stepenom discipline izvođenja i predstavila se kao najbolji obrazac neverbalnog pozorišta koji sve češće počinju da usvajaju i neguju amaterski ansambli. Igračka družina Maje Šnajder podsticana sve vreme čudesnim sazvučjima inspirativne muzike Patrisa Salzija, svojom dinamičnom igrom punom dramatike koja se preplitala sa lirskim pejzažima kojima se prekrivala igra, ubedljivo je dočarala staropazovačkoj publici svu moć scenskog govora ljudskog tela.
Pazovačka publika svikla i navikla na neverbalni teatar Miroslava Benke
A kad je o neverbalnom teatru reč, onda je staropazovačka publika u prednosti, svikla je i navikla na ovu vrstu scenskog jezika u koju je uputio Miroslav Benka još pre deceniju i po svojom koreo dramom „S.O.S“ koja je sa glumcima amaterima doživela svetsku slavu. Bez preterivanja se može reći da je ovdašnja pozorišna publika odnegovala svoj estetski ukus i sposobnost razumevanja i osećanja plesnog teatra na vrhunskim primerima Benkinog pozorišta pokreta: pet predstava iz ciklusa „Hleba i igara“ izvedenim u prvoj deceniji ovog veka. Stoga je srdačan prijem i topao, bliski susret sa plesnim igrokazom „Pandorina kutija“ Maje Šnajder iz Sečnja kojim je počeo jubilarni Susret APDV i najveće priznanje ovom ujednačenom ansamblu koji je dosledno sledio ideju svoje koreografkinje: da scenski oživi metaforu nade koja je još jedino ostala u Pandorinoj kutiji, koju su na milost i nemilost razvukli gospodari Olimpa, kao „konjima na repove“, kako bi se na svetu vaspostavilo zlo. Svaki od igrača Majine trupe ima na licima svojim odnegovanu tu nadu koju podstiče i nadahnjuje plač novorođenčeta, kao trajnu poruku, a i opomenu, da se antički mit može čitati i tumačiti sa ubeđenjem da je zlo spopalo čoveka, da je čovek „samo privremeno zaposednuta teritorija zla“ kojom može ponovo zavladati dobro. A da se sa zlom može uspešno boriti samo ako se nadom i verom pozove dobro na ustanak. Ustanici protiv zla sve vreme se gerilski bore sa Pandorinom kutijom na njenoj teritoriji koja u maštovitom likovnom obzorju sugestivne i višeznačne scenske naseobine tvorca, scenografa Nikole Buvea dobija obrise urbane aždaje od koje nema spasa jer preti da uskoro sve zaposedne svojom dinamičnim pokretima „arhitektonskih trupa“, monumentalnošću uvek spremnoj i ornoj na promene. Ova nastamba u scenskom prostoru koju je projektovao i izveo „scenski urbanista“ Nikola Buve omogućila je igračima da se razigraju u divnom skladu sa svojim nadahnućem, uz stalnu „prismotru“ muzike Patrisa Skalizija, u funkcionalnom i inspirativnom prostoru koji je bio najsigurnija podrška njihovom igračkom trajanju na bini.
Pedeseti, jubularni Susret APDV počeo je tako za publiku na najradosniji mogući način: lepotom, mladošću, nastupom jednog amaterskog kolektiva iz omanje severnobanatske varoši koji se zahvaljujući talentu i osmišljenom glavnom idejom igre koreografkinje Maje Šnajder, svojom uigranošću i ujednačenošću, uzvisio do najviših dometa prenaseljene, uvek dragocenim, blagorodnim umetničkim plodovima darodavne amaterske pozorišne scene Vojvodine.
Autor: Branko Rakočević
Datum: 19, 05, 2012.