GOSPOĐINCI: Ova vodica se nalazi 4-5 kilometara na sever (vazdušnom linijom) od Gospođinaca. Smeštena je tik uz reku Jegričku koja je tu sakrivena od pogleda praktično neprohodnom trskom.

Vodica se sastoji od kapele za koju mogu da pretpostavim da nije mnogo stara, možda najviše 60-70 godina; bunara ispred ulaza u kapelu koji je natkriven tremom. Po načinu na koji je trem građen (betonske gornje grede, a verovatno i stubovi) pretpostavljam da je sagrađen naknadno. U unutrašnjost kapele su goli zidovi na koje je okačeno desetak manjih ikona štampanih na papiru.
Unutrašnjost kapele se nazire na donjoj slici.

 

Na bunar je pričvršćena presečena plastična flaša na kanapu kojom se može zahvatiti voda. Po dužini kanapa zaključujem da se voda nalazi na 1,5-2 m od vrha bunara.
Na betonu oko kapele su dosta sveži tragovi kreča pa pretpostavljam da je proletos ili početkom leta kapela uređivana.

 

Prostor ispred kapele se povremeno kosi i na njemu nema korova; žbunje sa južne i istočne strane se kreše kako ne bi obuhvatilo kapelu, što mi, uz ostalo što sam zapazio govori da je Vodica živa, tj. da se vernici o njoj staraju.
O ovoj gospođinačkoj vodici nisam našao više pisanih podataka. Jedino je u knjizi Mirjane Đekić „Vodice u Vojvodini“, u tabeli „Poznate vodice u Vojvodini“ ona navedena ali bez drugih podataka. Ono slovo „K“ u zagradi ozvačava da postoji kapela, dok slovo „B“ označava bunar, a uz ovu vodicu ga nema iako bunar postoji. To možda govori da je bunar relativno skoro obnovljen i natkriven tremom.

 

Druga gospođinačka vodica, posvećna sv. Petru i Pavlu, predstavljena je ranije ovde.

 

Za ozbiljnije saznavanje podataka o mnogim vodicama za koje to već nije učinila Mirjana Đekić u svojoj knjizi trebalo bi mnogo više vremena i truda.
Iskusio sam da ljudi, kako mlađi tako i stariji, ređe znaju nešto o vodici u njihovom mestu. Obično treba da zaustavim petoro – šestoro prolaznika da bih doznao u kom pravcu treba tražiti vodicu (a po izgledu biram da se prvenstveno raspitujem kod starijih starosedelaca, pa i tu često pogrešim).
Logično bi bilo da se pre svega informišem kod sveštenika, no, pošto ja odlazim da tražim vodice onako „turistički“ i pomalo avanturistički bez prethodnog planiranja kada i gde ću otići, teško je naći da sveštenik bude tamo gde ga je logično tražiti i uz to nezauzet nečim drugim. A bio sam i u situaciji da sveštenik, koji je odskora u tom selu i ne zna mnogo o vodici.
No, ovo me ne sprečava da vodice predstavljam, makar sa ovakvim nedovoljnim podacima. To stoga što nemam pretenzije da obavljam neko ozbiljnije istraživanje, već mi je namera da, koliko na ovaj način mogu, upoznam makar uži krug korisnika Interneta sa samim postojanjem ovog segmenta naše baštine. Mogu samo da se nadam da će saznanje o postojanju vodica u mnogim mestima podstaći one koji o tim mestima nešto pišu da i o vodici nešto kažu i da dođu da nekih saznanja o njihovoj prošlosti.

 

Vodica se nalazi pored Jegričke na stotinak metara od mosta na letnjem putu od Gospođinaca i Čuruga. Ovaj put je, kako na mapi vidim najkraći pravac između ova dva sela. Sigurno je pre masovnijeg motornog saobraćaja imao značajnu ulogu.

 

Jegrička u pravcu zapada.

 

U pravcu istoka. Kapela se nalazi sasvim sakrivena trskom negde u desnom donjem uglu slike.

 

Ovo je slikano sa prilaza mostu.

 

A potraga za vodicom je bila prava mala avantura po avgustovskoj podnevnoj žegi.
Da ne sedimo u kući, krenuo sam sa unukom do Gospođinaca. Uz više lutanja prašnjavim lenijama i zabasavanja na zakorovljene staze i slepe „sokake“, pa preko strnjika (jer su nas tako instruisali oni retki poljoprivrednici koje smo u njivama pronašli) stigli smo opet do ovog letnjeg puta za Čurug. Tim (logičnim) putem nismo krenuli jer su ga oni, koji na svojim njivama koriste veštačku kišu, na nekim mestima bliže selu tako raskvasili da i traktori izbegavaju te deonice. Na ovom mestu smo se zaglavili jer veliki savremeni traktori prave duboke vagaže (kako to paori zovu). A pored se takođe nije moglo kroz blato. Greben kojim je točak išao se odronio i legli smo na „trbuh“ automobila i ostali tu skoro sat i po dok nismo ugledali i dozvali spasioce. Ašovčić koji imam u kolima nije bio od neke koristi jer je blato teško, lepljivo, pa sam brzo odustao od samopomoći.
A vodica je bila na manje od tri – četiri stotine metara, ali to nismo mogli da znamo. U ovo doba godine parcele sa kukuruzom i korovi pored puta zaklanjaju vidik. Ne možete znati ni da li neko radi na njivama koju stotinu metara udaljenim jer je zaklonjen kukuruzom. A povremeni povetarac je donosio zvuk traktorskog motora samo iz jednog pravca, i to sa prlične udaljenosti. Peške smo otišli da vidimo gde smo, pronašli vodicu, a tek dosta kasnije u daljini ugledali jednog terenca i mahanjem skrenuli pažnju na nas. Čovek sa terencem je otišao i doveo traktor koji je bio u njivi na nekih kilometar i nešto više udaljenosti.
Na neki način bio sam zadovoljan što smo ovo doživeli jer je to bila i pokazna vežba unuku, gradskom detetu, da su sposobnosti automobila ograničene, i što je važnije, da panika ništa ne pomaže; da je pomoć od strane onih koji su tu negde i kad ih ne vidimo, korisnija od mobilnog telefona.

Autor: Nenad Glišić
Datum: 27, 02, 2012.