Na današnji dan, pre 190 godina (11. 11. 1821.) rodio se Fjodor Mihajlovič Dostojevski, klasik ruske i svetske književnosti. „Uzdizanje poginulog čoveka, zadavljenog nepravednim ropstvom sudbine“ – to je bila glavna njegova tema kojom do dana današnjeg zaokuplja ne samo ruskog čitaoca nego i ljubitelje njegovog dela u celom svetu koji čeznu za pravednošću.

 

Dostojevski je pisanjem zarađivao za život

Smatra se da je Fjodor Mihajlovič bio jedna od prvih velikih ruskih „profesionalnih“ pisaca: on je pisanjem zarađivao za život, živeo je od književnog stvaranja. Istina, prvi profesionalni ruski pisac bio je Puškin: on je, kako je govorio Majakovski, prvi počeo da honorare unosi u porodični budžet. A Dostojevski je profesionalac u tom smislu što osim novca koji je zarađivao od pisanja knjiga nije imao drugih sredstava za život, pa prema tome, nije imao od čega drugo da živi. Zavisio je, dakle, isključivo od književnog rada. Lako je bilo Turgenjevu – on je imao kmetove, Tolstoj – Jasnu Poljanu, Gončarov – državnu službu. A Dostojevski nije imao niša.

„Ako ne pišem, bolje da se bacim u Nevu“

On je čak jednom prilikom rekao i ovo: ne daj Bože da ne zaršim svoj prvi roman „Bedni ljudi“, u protivnom mi ne preostaje ništa drugo nego da se bacim u Nevu. Međutim, dao je te „Bedne ljude“ Njekrasovu za časopis „Peterburški zbornik“ u bescenje – za svega 150 rubalja. To je bio prevashodno njegov akt idejne solidarnosti sa tadašnjim svojim istomišljenjicima – krugu oko Bjelnskog itd. Nije uzalud klicao: „O, s njima, k njima!“ A kud bi drugo mogao poći.

Živeo je od pozajmica

U suštini ceo svoj život je proveo u zaduživanju, živeo je od pozajmica. U jednom pismu se žali kako Turgenjev dobija 400 rubalja za štamapani tabak, a njemu daju jedva 100, zaključujući: „Ja dobro znam da pišem gore od Turgenjeva, ali ipak, ne toliko gore.“
Svi glavni likovi u delima Dostojevskog su bez zaposlenja, bez profesije. Niko od njih ništa drugo i ne radi osim što se duševno muči, razdirani protivurečnostima.

Dostojevski opisuje „čisto vreme života“

Autor „Braće Karamazova“ slika „čisto vreme života“ kada se sve kolizije razvijaju van profesije. Ko je ustvari Raskoljnjikov? Marginalac bez određenog zanimanja. Profesionalna delatnost kod Dostojevskog ne predstavlja suštinu. Glavna delatnost je ona duševna. To je inače karakteristično za rusku prozu uopšte. Onjegin, Oblomov, Pjer Bezuhov, Karamazovi, svi su oni po današnjim merilima neradnici, dokoličari.

Čovekovo stradanje kod Dostojevskog dovedeno do krajnjih granica

Puškin je govorio: „Anatomija nije ubistvo“. Dostojevski je jednostavno otkrio ono što je čovek uvek bio. Ljudi su se, kao što reče Voland iz Bulgakovljevog „Majstora i Margarite“, malo promenili. I to ne samo od vremena Dostojevskog, nego i od Hrista naovamo. Stradanja kod Dostojevskog su vazda pročišćavanje, jer je to iskustvo duše.

„Zločin i kazna“ obavezna školska lektira u sovjetskoj epohi

„Zločin i kazna“ je delo koje je ušlo u program u sovjetskoj školi. Ovo delo ima najizraženiju socijalnu tematiku od svih romana Dostojevskog. A starac Zosima i „ruski monah“ Aljoša u „Karamazovima“ to nisu heroji koje bi sovjetska vlast mogla istaći kao primere omladini.

„Moja bolest je zdravija od vašeg zdravlja“

Dostojevski je sam bio psihički neuravnotežena ličnost. Postoje verzije po kojima je on svoje komplekse projektovao na likove u svojim romanima. Ali kad je on jednom pročitao mišljenje kritike o svojim romanima kao o „bolesnim proizvodima“, zapisao je „za sebe“ i ove reči: „Moja bolest je zdravija od vašeg zdravlja“. On je bolovao od epilepsije, koja, kao što je poznato, u većini slučajeva obrušava čovekovu ličnost. Ali kod njega je stvaralačka moć stalno narastala. To je svojevrsno čudo. Ali to i jeste ono što je on nazivao realizmom u višem smislu. Dostojevski nije kopirao stvarnost, on je maksimalno izvlačio iz nje ono što je u njoj duboko skriveno.

Svi njegovi brakovi su bili goli rizik

U životu Dostojevskog žene su igrale značajnu ulogu. Svi njegovi brakovi su, međutim, predstavljali čist rizik. On se zaljubio u Marju Dmitrovnu Isajevu i oženio se njome, udovicom sa detetom, i to dok je još bio politički osuđenik na robiji bez ikakve jasne perspektive za budućnost. Zar to nije rizik? Ali, to je bila ljubav. Između ostalog, neke crte Marije Dmitrovne „ugrađene“ su u lik Katarine Ivanovne iz „Zločina i kazne“. Ako se govori o njegovoj drugoj ženi, Ani Grigorijevnoj, ni tu bez rizika nije prošlo: njegova izabranica je bila 25 godina mlađa od njega. I to je svojevrsna igra na ruletu, igra sa sudbinom…
Ali i on je sam bio kockar. I to ne samo u bukvalnom, nego i u duboko metafizičkom smislu. Na kraju, on je pobedio u svojoj Velikoj igri…

Autor: Branko Rakočević
Datum: 11, 11, 2011.