OSLO: Nobelov komitet u Oslu odlučio je da nagradu za mir za 2011. godinu ravnopravno podele tri žene iz zemalja trećeg sveta, istaknuti borci za demokratiju i prava žena: predsednica Liberije Elen Džonson – Serlif, (Ellen Johnson Sirleaf), njena saradnica i građanska aktivistkinja iz te zemlje Lejmi Gbovi i jemenska zaštitnica ljudskih prava i sloboda Tavakul Karman. Karman je već posvetila svoju nagradu „arapskom proleću“ i svima koji se na ulicama bore za slobodu.
Aktivni borci za učešće žena u političkom životu
Predsednica Nigerije Džonson-Serlif i njena saradnica Gbovi se bore za aktivno učešće žena u političkom životu zemlje, a takođe za prestanak građanskog rata u Liberiji, dok je Karmen veoma angažovana u borbi protiv diskriminacije žena u Jemenu.
Predsednik Nobelovog komiteta Torborn Jagland komentarišući ovu odluku izjavio je da borba za prava žena u naše vreme daje ogroman doprinos stvari mira u celom svetu i da će aktivno učešće žena u političkom i društevnom životu doprineti stabilizaciji u mnogim zemljama. „Demokratija i mir na Zemlji neće biti uspostavljeni sve dotle dok žene ne budu ravnopravno sa muškarcima koristile ista prava i uticale na kretanja u društvu na svim nivoima“ rekao je Jagland.
Odgovarajući na pitanje zašto Nobelova nagrada za mir nije dodeljena nekom od lidera revolucija u Egiptu, Tunisu ili Libiji, za borbu protiv totalitarnih režima, predsednik Nobelovog komiteta je nazvao te događaje „arapskim prolećem“ i dodao kako te revolucije još nisu završene, a još uvek se i ne vidi demokratija u tim zemljama. „Mi smo ipak delimično nagradili „arapsko proleće“ – primetio je on imajući u vidu dodelu nagrade Jemenki Tavakul Karman koja se aktivno bori za ljudska prava. „Međutim , tu nagradu smo dodelili u kontekstu borbe za prava žena“, objasnio je on.
Čelična ledi
Elen Džonson-Serlif (1938.) postala je prva žena predsednik Liberije 2005. Zbog strogog karaktera novinari je često porede sa „čeličnom ledi“, Maragaretom Tačer. Njenoj inauguraciji prisustvovale su državni sekretar SAD Kondoliza Rajs i tadašnja prva dama Amerike Lora Buš.
Liberijska predsednica je diplomirala na Harvardu, posle čega je radila kao pomoćnik ministra finansija u kabinetu tadašnjeg predsednika Liberije Viljema Ričarda Tolberta. Opozicija je optuživala da je na toj funkciji proneverila 3 miliona dolara. Godine 1980. Tolbert je svrgnut u državnom udaru, a buduća nobelovka za mir postala je ministarka finansija u vladi novog predsednika Samuela Doua. Na toj funkciji je ostala punih pet godina (do 1985.), a posle toga je bila osuđena na deset godina robije zbog javne kritike vojnog režima Samuela Doua. Međutim, ubrzo je bila oslobođena i proterana u Keniju. Buduća predsednica se vratila u svoju zemlju 1997, sad u svojstvu eksperta za ekonomiju Svetske banke i Citibank. Te godine buduća liberijska „čelična ledi“ prvi put učestvuje kao kandidatkinja na predsedničkim izborima dobivši samo 10 % glasova, nakon čega je intenzivirala svoju društvenu aktivnost stavši na čelo liberijske Partije jedinstva. Na predsedničkim izborima 2005. pobeđuje tek u drugom krugu svog glavnog suparnika, poznatog fudbalera Džordža Vea (koji je igrao u FK „Milanu“ i „Čelziju“) i postaje prva žena predsednica Liberije u istoriji.
Jedna od njenih prvih mera posle stupanja na dužnost šefa države bila je otpuštanje svih činovnika Ministarstva finansija u okviru borbe protiv korupcije, koja je označena za jednog od glavnih uzroka građanskog rata u Liberiji koji je trajao punih 14 godina s manjim prekidima.
Pevačica na ribljoj pijaci
Lejmi Gbovi – liberijska građanska aktivistkinja učestovovala je u radu organizacija koje su se borile za zaštitu ljudskih prava i sloboda zalažući se za značajniju ulogu žena u društvenom životu u zemljama Zapadne Afrike. Rođena je u centralnoj Liberiji, a u 17. godini bila je prinuđena da zbog građanskog rata beži u drugi kraj zemlje. Za vreme tog rata, po sopstvenom priznanju, shvatila je da „ako su u miru moguće promene, onda ih svojom snagom mogu izvršiti jedino majke.“ Ona sama, pak, ima šestoro dece.
Godine 2002. Gbovi je organizovala masovni pokret liberijskih žena za mir. Prve akcije aktivistkinje su sprovele na ribljim pijacama gde su pevale i molile se za mir. U tom pokretu su učestvale i hrišćanke i muslimanke. „U prošlosti smo ćutale. Ali posle toga, kad su nas ubijali, zaražavali bolestima, uništavali našu decu i porodicu, uvidele smo da je budućnost u kategoričkom NE ratu i DA miru. Nećemo mirovati dok god se mir ne vrati“, isticalo se na skupovima pripadnika pokreta žena.
Gbovi je uspelo da organizuje susret tadašnjeg predsednika Liberije Čarlsa Tejlora s aktivistkinjama pokreta koje su ga ubedile da učestvuje u mirnim pregovorima održanim u Gani. Gbovi i njene aktivistikinje su se takođe uputile u Ganu kako bi istrajale u ćutljivoj akciji protesta isred predsedničke rezidencije sa ciljem da izvrše društveni pritisak na učesnike građanskog rata kako bi odmah bio prekinut i potpisan mirovni ugovor. Aktivistkinje su bile obučene u bele fudbalske dresove koji su simbolizovali stremljenje ka miru. Tako je aktivnost pokreta na čijem je čelu bila Gbovi doprinela okončanju drugog liberijskog građanskog rata i dolasku na vlast Eden Džonson – Serlif.
Novinarka bez granica
Tavakul Karman – jemenska zaštitnica prava građana je 2005. osnovala pokret „Žene – novinarke bez granica“. Pokret se zalagao za prava čoveka, a „posebno za slobodu reči, misli i izražavanja“. Karmen se često suočavala sa opasnostima zbog svog angažovanja na zaštiti ljudskih prava i sloboda, a posebno za prava žena. Broj pretećih telefonskih uznemirenja se naglo povećao nakon što je Karman odbila da se povinuje naredbi ministarstva informacija da odustane od sedećeg štrajka na trgu Slobode u Sani, glavnom gradu Jemena.
Nakon što su se početkom ove godine u Jemenu razbuktali protesti protiv vlasti, Karman je organizivala studentske auto-trke u Sani čiji učesnici su istupali protiv politike aktuelnog režima predsednika Saleha i njegove vlade.
Tokom protesta Karman je bila uhapšena, ali je ubrzo oslobođena na intervencije muža. Odmah po izlasku iz zatvora Karman je nastavila da učestvuje u akcijama protesta i uskoro je bila ponovo uhapšena.
Inače, do ove godine Nobelovu nagradu za mir dobile su samo dve žene – Majka Tereza 1979. i osnivač međunarodnog pokreta za zabranu protivpešadijskih mina Džodi Vilijams – za 1979. godinu.
Autor: Branko Rakočević
Datum: 07, 10, 2011.