STARA PAZOVA: Hronika 49. Susreta amaterskih pozorišta Vojvodine(SAPDV) u Staroj Pazovi

Kulturni centar Kula: Jovan Sterija Popović: Zla žena; režija, scenografija, izbor muzike: Dragan Ostojić; igraju: Sekule Anđelić (Grof Trifič); Ksenija Vukorep (Sultana, njegova žena); Vanja Božović (Persida, sobna služavka); Stevan, služitelj (Jovan Popović); Sreta, čizmar (Kamenko Bertić), Pela, njegova žena (Miljana Ninić). Premijera odigrana: 27. januara 2011; Izvedena na Susretu APDV (SAPDV) 24. maja 2011.

Kula –rekorder po broju nastupa na SAPDV

Kulturni centar Kula je rekorder po broju predstava (34) odigranih na SAPDV tokom njegovog poluvekovnog trajanja (osnovan 1960, u Kikindi, ali zbog ekonomske i političke krize u Srbiji nije održavan 3 godine, od 1993.do 1996, kad je obnovljen i od tada se stalno održava u Staroj Pazovi). Pre Kulskog pozorišta rekord po učešću na SAPDV je održalo Narodno pozorište u Kikindi koje je bilo i domaćin ove manifestcije na kojoj je od početka do prelaska u profesionalni status (1993.) nastupilo 32 puta. Pored Kulturnog centra koji deluje u opštinskom središtu, u ovoj bačkoj opštini sa oko 50 hiljada stanovnika (sama Kula 20 hiljada), veoma je razvijen pozorišni život i u drugim naseljima u opštini, a posebno Rusinski narodni tetar „Đađa“, u Ruskom Krsturu, selu sa oko 5 hiljada stanovnika, jedino selo u Evropi sa profesionalnim teatrom od 2003,) koje je inače dok mu je ansambl bio amaterski učestvovao na SAPDV 23 puta, a desetak puta i na Republičkom festivalu u Kuli i Festivalu dramskih amatera Jugoslavije na Hvaru, odnosno Trebinju. Kulskom i Krsturskom pozorištu ozbiljno konkuriše AP „Stevan Sremac“iz Crvenke koje je pored 27 nastupa na SAPDV postizalo i visoke domete na Republičkom i Jugoslovenskom festivalu. Ako se uzme u obzir i 8 predstava amatera iz Kruščića, kao i 4 iz Sivca, onda se dolazi do zadivljujućeg bilansa da su pozorišni ansambli sa područja kulske opštine na 49. SAPDV izveli 96 predstava od ukupno 451 prikazane na ovoj najvećoj vojvođanskoj manifestacji umetničke samodelatnosti.

Duže od dve decenije reditelja Petra Ujevića

Kulsko pozorište je vrhunske domete postizalo tokom veoma plodnog preko dve decenije dugog delovanja reditelja Petra Ujevića, koji je na kulskoj sceni postavio preko trideset predstava, pretežno modernih dramskh pisaca druge polovine XX veka, jugoslovenskih i stranih autora za čije je inscenacije redovno bio nagrađivan na festivalima, susretima i smotrama. Posle njegovog penzionisanja i odlaska iz Kulskog pozorišta, ovaj teatar je devedesetih godina izvodio bledunjave, jedva umetnički žive predstave, ali to posustajanje, na sreću glumaca i publike, nije dugo trajalo, zahvaljujući rediteljskom angažovanju Dragana Ostojića, stalnog glumca Narodnog pozorišta iz Kikinde koji tokom prve decenije ovog veka svake sezone postavi po jednu, a često i po dve predstave na scenu Kulskog pozorišta, čiji se dometi na festivalima vrlo visoko vrednuju. To se desilo i sa njegovom scenskom realizacijom Sterijine „Zle žene“ koju je kao najuspešniju predstavu sa 40. Zonske smotre u Crvenki na ovaj Susret doveo Bogdan Ruškuc, selektor.

Reditelj Ostojić otključao jednu od riznica dobroćudnog Sterijinog humora

Precizna, inventivna i maštovita režija kojom je Ostojić uspeo da otključa jednu od bezbrojnih, ali zakamufliranih Sterijinih riznica dobroćudnog smeha, koji inspiriše da se napijajući sa njegovog vrela, i sami otvorimo za smešne tačke našeg bića, ostvarena u dekoru „instalacije“ od paučine u koju su umesto pauka „umrežene” jegnjeće, ukrasne kože u domu grofa Trifića i supruge mu Sultane,i prevrnute, specijalno štavljene za „namensku proizvodnju” koje krase radionicu čizmara Srete, Sterijinog preteče pedagoga Makarenka. Damsko ogledalo i nekoliko stilskih stolica u grofovom „dvorskim” odajama koje namćorasta, besna Sultana nije imala vremena ni da primeti jer se sve vreme ničim izazvana „zdravo jedila”, dok je u „pedagoškoj koloniji, radionici života”, sali za prevaspitavanje, to jeste samostalnoj čizmarskoj radnji Srete čizmara, osim jednog kožuha – pokrivača po kojemu je Sultana prinudno savladavala, uglavnom kroz praksu kratak kurs tadašnjeg odgojnog bolonjskog bedekera i jedne kante limene u kojoj Sreta rashlađuje flašu rakije čiji je zatvarač odbacio jednom za svagda radi obnavljanja Arhimedovog zakona. Ako se svemu doda muzika koja je lepršavu, šarmantnu igru glumaca razgaljivala tako da su umiljato plivali kroz smehom oslikane pripitomljene scenske akvarele, onda je moralo i nastati ono ushićenje publike do koga retko kad dolazi, ali kad se već jednom desi, onda prevladaju takva osećanja kojima se pozorišna igra prepoznaje i oglašava kao duboka čista radost čovekova. Ma koliko trajala. A trajala je nepun sat, jer je pozorišni gatalac Dragan Ostojić čije je glumačko i rediteljsko, celovito umetničko biće postavljeno na duhovitim nekim panjevima, kao ne daj Bože, baš sva Venecija, tako je tempirao.

To je jedna od retkih amaterskih predstava za koju su gledaoci zažalili što se tako brzo završila. A bilo ih je u skoro punoj sali od preko 400 sedišta i starih i mladih, ovih poslednjih, na sreću znatno više, a i dece je bilo, ona se uvek oglašavaju čistim, reklo bi se prozirnim smehom iz kojeg se može piti radost kao iz najbistrijih planinskih potoka. Moramo biti oprezni kad počnemo da govorimo o glumcima, amaterima koju u prevodu na srpski znači ljubitelj, a onaj koji voli poput glumca ljubitelja, to čini celim bićem svojim. Ipak i strogi Stanislavski bi verovatnio rekao ono što je retko kad izgovarao u svom studiju i na probama svog slavnog MHT: „Верю!“, а inače se skoro uvek od njega moglo čuti nešto savim suprotno „Не верю“.(Tako se zove i predstava iz najnovije produkcije jednog od vodećih pozorišta legendi, MHT-a). Sekula Anđelić, visok, prav,odmeren u izrazu i gestu, grofovski vlada mizanscenom ,,tu je uvek spreman da smireno, uvek blagim i odabranim rečima smiri svoju voljenu „goropadnicu“, spremajući joj u potaji prevaspitavanje kod čizmara Srete, u komediji zabune, čime ustvari ova predstava i počinje da funkcioniše kao neki izvor smeha u brdima. Sultana Ksenije Vuković od rođenja žustra, razmažena, niko joj nije po volji, vikala bi i plakala glasnije kad bi mogla, ali je u toj „aktivnosti“ dostigla maksimum, pred Sretinim kaišem drhti, ali sve to sporo napreduje kako bi se gledaoci što duže smejali, i svi njeni postupci su duboko psihološki opravdani sa pokrićem, sve je nekako samo po sebi sazrevalo tako je delovala neusiljeno, prirodno, ubedljivo. Njena dupla „suparnica“ iako fizički nije na nju ličila, Miljana Nikić kao Pela, nekako se prebrzo navikla da živi zapravo kao grofica, a ko i ne bi, kad mu se ukaže prilike da uživa u tim dvorima i sarajima, a kamo li ona, čizmareva žena. Jovan Popović i „partneraka“ mu Vanja Božović tako su izvršavali poslove i radne zadatke služitelja i sobne služavke kao da su ne samo sa odličnim, nego i kao učenici generacije završili pozivno-usmereno obrazovanje – usmerenja grofovske posluge. Ako im je u Sterijinom tekstu bilo štogod teško ili manje razumljivo, reditelj Ostojić im je na dopunskoj nastavi sve objašnjavao pa su otud bili tako okretni, a simulacija seksa u nagoveštaju bila je tako čedna da su se čak i deca u sali tome smejali kao nekim kerefekama stilskih vežbi sa Persidinim nogama. I tako najzad dođosmo do Kamenka Berića, prvaka drame svekolikog amaterskog glumišta Vojvodine, omanjeg ali kao od bačkog brega odvaljenog, okruglog lica i da mu nije šubare, ali kad je većma, neka je i nosi, što on uglavnom i radi, ali zašto i ne bi, kad mu tako lepo stoji sa „grdoćom“. Njegov Sreta ne divani mnogo na bini, a i od onoga što mu je Sterija ostavio u bilansu vokabulara, više od polovine mu je „zaplenio“ reditelj Ostojić.

Jer ne glumi se samo tekstom, nego valjda još nečim. Ovaj samostalni zanatlija, po potrebi službe angažovan školski pedagog nam je tako uspešno održao čas očigledne nastave, da mu je Sultana nekon toliko peripetija, zamalo se utopivši u zabunama , bila zahvalna što je postala učenica generacije, iako je bila jedina polaznica Makarenka čizmara Srete.

Informativni razgovori ili „Trči, Femo, trči!”

A onda su, kao i posle svake predstave, i glumci i gledaoci pozvani na informativne razgovore koje uz sudelovanje žirija (Saše Latinovića, reditelja, Vesne Ždrnje, glumice i profesorke Akademije umetnosti u Novom Sadu i Miloša Jakovljevića, dramaturga), vodi u holu pozorišta Miloš Lazić, pozorišni producent i direktor RTV Stara Pazova (za svaki slučaj). On je odmah na početku razgovora postavio pitanje glumcima (pošto je reditelj igrao u predstavi u svom pozorištu u Kikindi, pa je zbog toga bio odsutan sa lica mesta): zbog čega se igra ova predstava u kojoj se primenjuje nasilje u porodici kao preporučljiva i efikasna pedagoška mera prevaspitavanja od ekstremizma, makar se on izražavao u sadržaju i formi ženskog jogunstva? I još neki gledaoci, pa i članica žirija Vesna Ždrnja koja je posebno akcentovala totalnu politnekorektnost tretmana žene u predstavi, a i šire, pa i dublje, su se pitali: Šta će reći nevladine organizacije? Jedan od gledalaca je mislio da se pod „nevladinim organizacijama“ podrazumevaju neke tajne službe koje su protiv Vlade Hrica, stalno zaposlenog saradnika u Centru za kulturu izvršnog organizatora ove smotre, inače domaćina kulskom ansamblu, pa je sa zabrinutošću odmah počeo spremati za pružanje otpora rukovodeći se načelom koji je duboko srastao sa bićem svakog našeg građanina, bez obzira da li voleo pozorište i Steriju ili ne „Ništa nas ne sme iznenaditi.“

Sofort tražiti izvinjenje od Sterije zato što je uvredio tolike žene

Preovladalo je mišljenje da se od Sterije zahteva izvinjenje za pretrpljeni bol i poniženja i fizičku torturu kroz koje je morala proći gospođa Sultana, liderka pokreta za rodnu ravnopravnost. Najpoznatiji golubinački glumac i zamenik direktora Centra za kulturu, Milan Dudić, je direktno sa autobuske stanice došao na ideju da moramo dati sve od sebe i kao obično još više od drugih, a naročito od Zavoda za kulturu Vojvodine kako bismo izdejstvovali Sterijino post retro izvinjenje, (ako može postmoderno, zašto ne bi moglo i post retro, samo što nisu spojeni, ili bar retroaktivno, koje je spojeno) i za Femu, koja je ako ćemo pravo, više stradala i podnela neuporedivo impozantniji učinak duševnih bolova i od Pele i Sultane zajedno. Voditelj razgovara se sa tim potpuno složio podsetivši na postupak jednog pozorišnog delatnika kad je pod izgovorom da zbog pretrpljenih poniženja i govora mržnje skida Femu, odnosno „Pokondirenu tikvu“ sa repertoara, pokušao da sa glumice koja je taj Sterijin lik u procesu rehabilitacije tumačila, skine sa glumice garderobu i to deo po deo, što je bilo politički nekorektno, ali po mišljenju tog, možemo ga slobodno nazvati izgrednika, sasvim efikasno jer joj neće više nikad pasti na pamet da se popne na repertoar. Pozorišni amater veteran Milan Pjevac, koji je nedavno proslavio 60 godišnjicu svog prvog pojavljivanja na amaterskoj pozornici sa koje je i večeras divanio (igrao je još onda obe uloge u duodrami Zec i Fiskultura) je došao na ideju da se za postradali ženski trio u sastavu Fema, Pela, Sultana, obezbedi bar za privremeno sigurna ženska kuća u nedavno otvorenom velelepnom zdanju Srpske, junačke, sigurne žrndkr i fudbalske kuće u Staroj Pazovi, što su aplauzom podržali svi prisutni osim kulskog glumačkog ansambla koji je izdvojio kolektivno mišljenje. Voditelj razgovora, inače Vojčanin, se dosetio ko može da izdejstvuje izvinjenje kod Jovana Sterije Popovića: „To može da učini jedino moj suseljanin, Vladislav Čikoš, koji je kako navodi naučnik i književnik Živan Milisavac, upisao prvu godinu prava dana 20. septembra 1828. godine, istog dana, čak i sata kad je upisan i J. S. Popović sa kojim je naš Vojčanin bio i cimer. A sve se to dešavalo u slovačkom gradu Kežmarku („gradu sira“, pa su stoga Vojčanke poznate po najkvalitetnijem siru na Pazovačkoj i Zemunskoj pijaci). Ako to ne bude uspelo Vladislavu Vojčaninu Čikošu, da kod svog školskog druga i cimera izdejstvuje izvinjenje što je sprečio Femu da nas uvede u Evropu, pa joj se čak i zbog toga rugao, a opravdavao i podsticao nasilje u porodici glede Srete čizmaša protiv nedužne žene mu zakonite Pele i zabunom mu pod kaiš dospele Sultane onda neće niko“ – završio je dvoju završnu reč voditelj razgovora Miloš Lazić, pozorišni producent i Vojčanin. Deklaracija je prihvaćena većinom glasova, pošto nije prošao amandman jednog prisutnog koji se predstavio kao „neznani gledalac” da bi Ministarstvo kulture Srbije i Pokrajinski sekretarijat za kulturu zbog njihovog odnosa prema pozorišnom amaterizmu trebalo smatrati nevladinim organizacijama, a da je Sterijino pozorje odavno sterilno, pa zato tako i treba da se zove: Sterilno pozorje.”

Zaključak: snimiti film „Trči, Femo, trči!”

Na kraju informativnog razgovora vođenog povodom drastičnog slučaja nasilja nad ženom u porodici izvršenog od strane jednog, a uz odobravanje, pa čak i podsticanje više lica, pretežno gramatičkog i samo delimično prirodnog muškog roda, broja i padeža, usvojen je zaključak da se u produkciji RTV Stare Pazove i Kule snimi montažno – demontažni dokumentaciono – igrani film o ženama kao Sterijinim žrtvama pod naslovom „Trči, Femo, trči” koji će pratiti muzika na stihove iz pesme sa nedavno snimljenog CD „Trči, Girko, trči“ koji je postao hit lokalne RTV: „Trči, Griko, trči / Putevi nam nove krči/ U crevima dok nam krči /,A ti, Gricko samo trči. /Trči, Gricko, trči /Sa osmehom nasred lica / Ti si naša darovnica /Ko te ima , taj te sadi/ Svakog leta na estradi/U saksije od plastike / Rasađuju tvoje slike /Za reviju i zrcalo / Uvek im je slika malo./”

Autor: Branko Rakočević
Datum: 25, 05, 2011.