Pola veka Susreta amaterskih pozorišnih društava Vojvodine (SAPDV)
Nijedan pisac nije toliko zadužio pozorišne amatere Srbije kao Sterija, i oni to ne zaboravljaju. Jer, ako je iko u ovom stoleću i po, koliko je prošlo od smrti velikog našeg komediografa, doprineo da potraje spomen na njegove likove od Alekse i Batića do Kir Janje, a o Kir Dimi da i ne govorimo, što se odnosi i na Evu, pa i na pesnika Ružičića, onda su to glumci.
Kako su pozorišni amateri Kikinde slavili Steriju
Od Kir Janje do Rodoljubaca
Ovaj zapis o pozorišnim amaterima koji su slavili Steriju zato što ih je on radovao svojim likovima i smešnim zapletima, a oni ga „potkazivali“ publici, posvećen je „dobrovoljačkoj“ pozorišnoj trupi iz Kikinde, koja je na Republičkom festivalu do 1994. godine kad je dobila status profesionalnog pozorišta učestvovala 28 puta, a od 13 Sterijinih komedija izvedenih na festivalu, većina je urađena u majstorskoj radionici, u pozorišnom smislu zaista Velike Kikinde.
Stoga mu i dajemo spomen ovu
Jer ako se iko odužio velikom našem komediografu i osnivaču amaterske pozorišne scene u nas, onda je to svakako Narodno pozorište iz Kikinde, koje je do 1994. godine slovilo kao amatersko, ali sa ništa bleđom magijom teatra kojom su očaravali generacije ljubitelja scenskih čarolija, a posle toga je i zvanično „registrovalo“ atribut profesionalno, što je ono po glumačkom umeću, nadahnuću i veštinama u životvornim scenskim avanturama duha, oduvek i bilo. Glumački ansambli svih generacija ovog pozorišta decenijama su uspevali da navedu gledaoce njihovih inscenacija Sterijinih komedija da u njima prepoznaju i osete evropski nivo, satirični zamah i galeriju upečatljivih likova.
Za Kir Janju se ne škrtari u nagradama i priznanjima
Pre nešto više od pola veka Narodni amaterski teatar iz pozorišne prestonice Severnog Banata, za predstavu Kir Janja dobio je prvu nagradu na tek ustanovljenom Saveznom festivalu dramskih amatera Jugoslavije koji je 1956. godine održan u Tuzli. Ovu Sterijinu komediju na secnu pozorišta u Kikindi postavio je tada slavni reditelj i teatrolog Mihailo Mića Vasiljević, a igrana je u dekoru koji je „izmolovao“ scenogarf Vlada Spasić. Veliki uspeh ovo izvanredno scensko ostvarenje doživelo je prikazivanjem na Jugoslovenskom festivalu na sunčanom Hvaru, na kojemu će se inače dramski amateri bivše nam velike, zajedničke domovine, susretati svakog leta sve do 1971. godine odakle se ovaj festival seli, u takođe sunčano Trebinje. Naslovnu ulogu u ovoj kultnoj predstavi pozorišta iz Kikinde ostvario je Sava Pavlović, a pomenućemo i ostale aktere koji su se već „ugnezdili“ u kulturnoj istoriji ne samo svoga grada, nego i u amaterskom pozorišnom preporodu Vojvodine i Srbije. Desanka Barbul se „pravila“ da je Juca, (mnogo joj je i ličila, iako niko ne zna kako je u stvarnosti, ili u Sterijinoj mašti izgledala verna supruga Kir Janje), Milica Basatajić na Hvar beše doputovala tog leta, pedeset sedme, pod imenom Katice, Steva Božić se predstavljao kao Kir Dima, dok su za Stevu Popovića turisti sve vreme na plaži dovikivali: Eno ga Petar, gde si Petre, Lalo nijedan! Milorad Nikolin na Venerandi hvarskoj, a i okolo iste, dugo je bio spominjan kao gospon Mišić. Evo šta je o predstavi Kir Janje ostalo zabeleženo u pozorišnim hronikama toga vakta i zemana, igranoj na Hvaru, a na Venerandi: „Predstava nije izneverila očekivanja. Kikindski amateri vođeni veštom i maštovitom rukom Mihaila Vasiljevića potvrdili su svoj renome. Otvoreni prostor (letnje pozornice na Venerandi, naša prim.) je veštom adaptacijom iskorišćen u potpunosti. Svi amateri su igrali sigurno, uverljivo, poletno. Nekako nestvarno je hvarskim prostorima odjekivao govor Sterijinog vremena i podneblja. Taj specifični jezik sa autentičnom intonacijom obuzeo je veliko gledalište koje je više puta aplauzima na otvorenoj sceni pozdravljalo kikindske amatere. Posebno je bila zapažena uloga darovitog i iskusnog Save Pavlovića, čiji je Kir Janja na ovom festivalu, istina nezvanično, ocenjen kao vrhunsko amatersko ostvarenje. Sa mnogo simpatija je primljena i epizoda Lazara Popovića koji je izvrsno odigrao ulogu Petra.“
Kad se tikva pokondiri
Na Hvar će glumci Kikinđani stići, time, i na 13. festival dramskih amatera Jugoslavije sa Pokondirenom tikvom u režiji velikog poznavaoca Sterijinog komediografskog opusa Dragana Jovića, koji je potpisao još nekoliko inscenacija ovog velikog pisca u pozorištu Severnog Banata. Na ovo festivalsko ostrvo sa najvećim brojem osunčanih dana u godini, Pokondirena tikva nije „banula“ sa ledine ili šora, nego je upućena sa domaćeg, desetog Susreta amaterskih pozorišnih društava Vojvodine (APDV) koji se na radost i zadovoljstvo hiljada pozorišnih zaljubljenika u našoj pokrajini održavao u baroknom zdanju ovog ljubiteljskog teatarskog svetilišta, u lepotici, ili pak uvek njenoj prvoj pratilji, svekolikih panonskih varoši, što joj od davnina nadenuše ime Velika Kikinda. U predstavi su kao amateri igrali kasnije dobro znane zvezde srpskog glumišta Vesna Čipčić, Novak Bilbija i Branislav Šibul, u to vreme proslavljeni amateri i amaterice. U pozorišnoj kritici Miloš Jeftić, tetarolog i hroničar svekolikih zbivanja sa rokom trajanja dužim od pola stoleća na široko otvorenoj amaterskoj pozorišnoj sceni, takođe nam široke negdašnje zajedničke domovine, zapisuje: „Reditelj Dragan Jović se opredelio – odabravši Steriju i njegovu popularnu Pokondirenu tikvu – za nov pristup teatarskoj klasici. Bilo je to, ustvari, novo čitanje ovog Sterijinog teksta, koje je nastojalo da uspostavi neophodne mostove između prošlosti i sadašnjosti.“
Na Festivalu dramskih amatera Jugoslavije, Kikinđini će sa inscenacijama Sterijinih komedija učestvovati još dva puta pre nego su iz naziva svog pozorišta zauvek izbrisali odrednicu „amatersko“ (a to se zbilo 1994. godine). Na 20. festivalu (1976.) u Trebinju igrana je Laža i paralaža u maštovitoj i modernoj postavci Dragana Jovića, u kojoj su, kako su pozorišni hroničari toga vremena pribeležili, dominirale glumčke kreacije Branislava Šibula (Batića) i Dušana Felbaba (Alekse). Strogi, ali kompententni žiri u kojemu behu tada tri poznata reditelja Ljudevit Galic iz Zagreba, Stojan Popov iz Skoplja i Ištvan Varga iz Novog Sada, rešila su i rešavaju da se zlatne maske, najviše festivalsko odličje dodele Draganu Joviću za režiju i Dušan Felbabu za ulogu Alekse u predstavi „Laža i paralaža“.
Četiri zlatne maske za oproštaj od amaterizma
Narodno pozorište iz Kikinde oprostilo se od najzanačajnije i najdugovečnije smotre pozorišnih amatera Jugoslavije i amaterizma uopšte posle skoro četiri decenije suverene umetničke vladavine, jednom komedijom iz Sterijinog opusa kome je pripadalo i dramsko delo sa kojim su se 1956. trijumfalno nastanili, zauzevši jednom za svagda čelnu poziciju na estetskoj hijerarhiji amaterskih pozorišta Jugoslavije.
Reč je o Sterijinim Rodoljupcima koje su u scenskoj postavci Ljuboslava Majere, u to vreme stalnog reditelja Kikindskog pozorišta, koja im je donela čak četiri, najviša festivalska odličja, zlatne maske. Branislav Šibul se u Kikindu vratio sa zlatnom maskom koja će ga uvek sećati na lik Žutilova, a radost je podelio sa kolegom iz ansambla Branislavom Kneževićem koji je zlatno odličje dobio za tumačenje uloge Lepršića. Njima su se u nošenju zlatnih maski do, pozorišno, zaista Velike Kikinde, pridružili reditelj Ljuboslav Majera i kostimograf Branka Pertović. Na Susretima APDV koji su u njihovoj lepoj pozorišnoj varoši uspostavljeni 1961. i održavani tri decenije (zaključno sa 1992. godinom) Amatersko pozorište iz Kikinde su na repertoaru imali Steriju 1963. na IV Susretu. Bila je to Ženidba i udadba u režiji i adaptaciji Mihaila Vaslijevića i scenografskoj opremi scenskog prostora Milete Leskovca. Sedam godina kasnije, na X Susretu, (1969.), takođe pod svodovima svoga pozorišnog zdanja kikindski glumci igrali Pokondirenu tikvu, a na put do Sterijinih likova poveo ih je Dragan Jović koji će sa glumicom Darom Zavišin kao Femom i ostalom mnogobrojnom Sarinom i Ružičićevom rodbinom stići daleko, čak do XI Republičkog festivala u Kuli kao najkvalitetniji pozorišni kolektiv na ovom festivalu vojvođanskih amaterskih pozorišta. Sve se to dešavalo u ono doba kad smo oskudevali u devizama koje su nam bile neophodne radi svakodnevnih izleta do Trsta, pa se u jednom broju festivalskog biltena posvećenog ovom kikindskom predstavljeniju, u humorističkoj rubrici pojavilo ovakvo pitanje namenjeno pesniku i filosofu Ružičiću: „Možeš li nam, filosofe, za devize prodat’ strofe?“ A tek šta bi stvarno, Sterija danas rekao?
Autor: Branko Rakočević
Datum: 25, 05, 2011.