A sada, šešire, kačkete, šubare i kape sa cele sremske odevne mape najviših vrhova tela, u šoške, kako bismo mogli da se posvetimo maramama kojima su se zabrađivale Sremice, kao žene ili device!

Osnovna podela: radna i paradna

U koaliciji okupljenoj oko Ruže Andrić, etnologa etno kuće u Jazku, marame, nekada nezaobilazni odevni predmet Sremica, prema nameni i modelima svrstane su u više grupacija, kolona, vrsta, klasa, razdela. Osnovna podela je na radne i paradne. U grupaciji radnih, vrednih, su socijalno odgovorne marame, koje Sremicama služe, ali samo kad ih upotrebljavaju, da štite i zaštite glavu i lepotu od vetra, kiša, snega i ostalih atmosferskih nepogodština, a mana im je što nijedan model nije skrojen da štiti sremačke radenice od znoja i muke. Te marame kao sastavni deo radne odeće nosile su Sremice i zimi i u proleće, svakog radnog dana koji su često trajali cele sedmice, po kući, u dvorištu, u štali, na njivi kad se oralo i kopalo, sejalo i žnjelo, sadilo i bralo, kad se u šumu kadgod išlo po drva.

Svečane, luksuzne marame nedeljače

Svečane, luksuzne marame nedeljače nošene su nedeljom, praznikom, za vreme svih važnih porodičnih okupljanja : krštenja, ispraćaja u vojsku, samo ne, nikada ne i na civilno služenje vojnog roka, u kuhinjama Crvenog krsta, veridbe, prosidbe, ženidbe i udadbe, zabrađivane su pri odlasku u crkvu ili u posetu rodbini i prijateljima, kaže etnolog Ruža Andrić koja je u domovima Jazka prikupila kolekciju marama za muzejsku postavku etno kuće. Kompletnu kolekciju je promovisala folklorna sekcija KUD „Radičević“ iz Rume na jednoj sremačkoj reviji mode iz davnih dana održanoj u Golubincima na svečanosti obeležavanja godišnjice otkad je ovo eko-etno selo uvršteno u Kulturnu baštinu Evrope.

Mareme povezače i one v.d. ogrtača, reklje i kaputa

Prema načinu upotrebe, marame se dele na manje, povezače koje su se nosile na glavi i znatno veće, ogrtače, koje su služile umesto ogrtača, reklje ili kaputa.

Po načinu izrade vladalo je pravo obilje različitosti i kreatorske maštovitosti pa su tako izrađivane štirkane, heklane, necane, vežene, tkane, sa rojtama, sa okrajnicama, sa bordurom, caknama, rišeljane, plisirane, u zlatovezu.

Sremice su bile prave izbiračice marama, a i moglo im je biti jer je ponuda bila bogata i raznovrsna. Neophodno im je ipak bilo bar malo znanja iz geometrije kad je trebalo odabrati neku između polukružnih, četvrtastih, pravouganih, trouglastih, trapezastih, a što se obima tiče, tu su se lakše snalazile jer je izbor bio sveden samo na male i velike.

Bez anagažovanja modnog stiliste Sremice su bile na mukama kad je trebalo da se opredele za materijal od koga je željena marama sašivena pa se često dešavalo da se umesto delinskih, kupe cicane, u najboljem slučaju poldelinske, a uvek su se visoko kotirale svilene, žoržetne, klotne, satenske, pamučne, vunene, a u visoku klasu spadale su i kašmirske, končane i plišane.

Oskudan izbor marama znamenitih Sremica

Znamenite Sremice iz nekadašnjeg zemana nisu imale neki veliki izbor, pa su se pored vunenih i ređe svilenih zabrađivale lanenim i onim napravljenim od kudelje kakve je nosila popadija Julijana, supruga popa Vasilija Ruvarca sa službom u Starim Banovcima, majka osmoro dece, četiri kćerke kojima je nabavljala svilene marame i četiri sina, od kojih će trojica Jovan, u kaluđerstvu nazvan Ilarion, Kosta i Dimitrije, postati velika imena srpske istorije i kulture. 
Ne zna se koju je boju marame, belu, plavu, crnu, teget, braon, nosila i prva učiteljica u ovom kraju Srema, Mileva Petrović, koja godine 1872. godine ukazom raspoređena u vojačku školu. Bele marame, obične, bez zlatoveza, koje su skrivale kosu upletenu u dve pletenice, nosila je dok devojčica još beše, unuka lajtanta Ranitovića iz Vojke, Marija, koju njen deda u prenumeranta Večitog kalendara za godinu 1846, prijavi, a zašto ne bi kad je to isto učinio i to iste godine i Sima Pavlović, takođe Vojčanin, za svoju kćerku Ekatarinu, a obojica se na to odlučiše po preporuci, Maksima Kerečkog, krojača, akvizitera Večitog kalendara za vaskoliki Ruzmarinski Srem.

Statusne marame: plišane, čipkane, svilene

Statusne marame kao što su plišane, čipkane , svilene, nosile su i prve golubinačke babice, koje su u početku bile isključivo sa višom udovičkom naobrazbom, pa je tako bilo 30. decembra godine 1834. u vreme prvog evidentiranog porođaja u Golubincima uz asistenciju babice. Porodilja beše Marija, kćer uvek zabrađene Smilje i Stefana Savića, a babica Teofana, supruga Save Savića ne samo što je došla povezana skupocenom maramom zlatarom što je još od svekrve svoje kad god dobila, nego je kasnije i darivala porodilju, rođaku, zlatastom maramaom sa plavom oblogom jer joj se rodio sin.

A kad je mesec dana kasnije, 31. janura 1835, prva kompanijska, državna babica, Dafina Teodorović, udovica, rodom iz Karlovčića, takođe u Golubincima porodila Jelenu, kćer Katarininu i oberlajtanta Stanislava Dudića, mlada je pored zlataste marame sa plavom podlogom u škrinji čuvala još jednu sa crvenom podlogom u slučaju da se devojčica rodi, a i baš se desi da tu maramu i poveza kad prvi put posle porođaja izađe iz kuće.

A marame su sremačke izgleda precvetale, ne nose se više kao kad god, možda i zato što su potomstvo bogato razgranale mlađariju, maramice svilenice.

Tekst i fotografije: Branko Rakočević

Autor: Redakcija
Datum: 21, 05, 2011.