STARA PAZOVA: Svetlana Ninković u galeriji Centra za kulturu Stara Pazova.
Posle nekoliko sumornih izložbi amatera sa likovnih kolonija iz susednih sela (Golubinaca i Vojke) i samostalne prezentacije skulptura u drvetu jednog lokalnog vajara hobiste, galerija Centra za kulturu (CzK) se vratila svojoj misiji radi koje je pre osam godina i osnovana: da priređuje postavke akademskih slikara čija se dela svojim osobenim izrazom, svežinom i originalnošću preporučuju da budu pred očinjim vidom ovdašnje likovne publike u nevelikom, ali izuzetno „ušuškanom“ galerijskom prostoru koji je krajem 2002. godine otvorio tadašnji ministar kulture Branislav Lečić.
Posle gostovanja Galerije naive iz Kovačice krajem prošle i septembarske zajedničke izložbe slovačkih akademskih slikara iz Stare Pazove (Mire Brtke, Pavela Popa, Jozefa Klaćika, Jana Agarskog, Martine Karavla Hlodove i njenog rođenog brata Marjana Karavle), u ovoj galerji je upaljena još jedna buktinja boja koja će osvetlavati sve buduće postavke u ovoj slikarskoj odaji. Reč je o samostalnoj izložbi, mlade novosadske slikarke Svetlane Ninković (1982., Zemun) koja je diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (2006.) na grafičkom odseku u klasi Slobodana Kneževića i člana „Likovnog kruga“, čiji su radovi viđeni na skoro tridesetak zajedničkih izložbi pretežno u Novom Sadu i Beogradu, a ovo joj je 11. samostalna izložba.
Boje su je odabrale, one je i bude
Njene boje koje se igraju kao konji vrani na čuvenoj Lubardinoj slici, jednostavno zato što im se igra, jer je za slikarku uvek vreme igri, nekim likovnim kritičarima zbog prozračnosti svežine koju donose liče na vodoskoke iz gradskih fontana koje se presijavaju na oskudnom urbanom suncu, dok drugi kritičari u njima osećaju neku vatrenu najavu koloritnog vulkana koji će uskoro pred očima likovne publike početi da izliva užarenu, obojenu lavu iz koje će začas sve da ispari, samo će boje ostati nevine i čiste. Boje su je odabrale, boje je i bude!
Privrženost i služba bojama
Svoju privrženost, duboku, večnu odanost bojama i službu njima, slikarka ovako potvrđuje: „Kad bih mogla, svemu bih dala boje, imam utisak da ih se ljudi plaše”. Na pitanje da preciznije odredi svoj odnos prema njima, Svetlana Ninković nam je u staropazovačkoj galeriji rekla: „Meni su boje život, čeznem za njima, one su kao buđenje”.
Nastanak slike: lirski prosede Laze Kostića (Postanka pesme)
Do nastanka slike Svetlane Ninković stići ćemo ako budemo sledili svetlosne putanje Laze Kostića u njegovom Postanku pesme. Najpre jedan sloj boje vodi u daljine kao nagoveštaj „sunašca na zalazu”, zatim drugi boje glas naslućuje žar koji se „razilazi u mlazu“, to jeste belu površinu i šara – „bledi zid / plavetan kao nebni vid / i rumen kao stid .”
Romantičarski zanos slikarkine poetike
Slikarka u svojoj kraćoj lirskoj ispovedi ne skriva pred publikom romantičarski zanos svoje likovne poetike: „Ponekad pomislim da sam biće sa druge planete i da me niko ne razume. Mislim da je moj duh ono što me izdvaja iz mase sličnih devojaka “. Stoga postaje razumljivije da je funkcija pohoda plavetnih radenika koji nose nebeske šare stazama i bogazama Postanka pesme Laze Kostića za našu slikarku pretvoreno u cilj: da se zapali srce stvaraoca, da iz njega sine zrak, koji će se uputiti nigde drugo nego očinjem vidu gledaoca jer „kroz oka tvoga kamen drag / prosinuo je blag”. Poput vilinog konjica, taj zrak „oka tvoga kamen drag”, će zanoćiti na platnu Svetlane Ninković, ali ne osvanuti, jer on je u boje „razišao se ceo“, razapinju tako još lepši šar „na belini slikarkinog zategnutog platna. I kada vreme umine u romantičarskom smiraju inspiracije, kad nestane sunca, naša slikarka ostaje ipak spokojna, „jer trajaće taj cvet“. Dvadesetak tih Kostićevih „nepovreda” Svetlana Ninković je postavila u Modernoj galeriji CzK u Staroj Pazpovi „što pesmom, odnosno slikom zove svet”, da obraduje posetioce za dan zaljubljenih, i proleće čiji dolazak se sluti i iščekuje. Otuda je slikarka Svetlana Ninković i sama po sebi praznik mladosti, lepote koji hoda, žena od stila u skladu sa sobom dovoljno opuštena i samosrećna, ženstvena i ljupka, baš kao da je upravo ovog časa poletela sa Botičelijevog večnog platna Primavera, da obraduje gledaoce što su pohitali da se sretnu sa njenim slikarskim rukosadima duše u galeriiji staropazovačkog CzK. Njene slike su vrsnice njene mladosti, iskrene čiste, pa otuda u njima toliko prolećnih mirišljavih voda radosti koje su svojom svežinom obećavaju da će „trajati taj cvet”.
Raskošno i raskalašno rasipa boje
Slikarski opus Svetlane Ninković je od samog početka obznanjivanja u kulturnoj javnosti počeo da privlači ne samo likovne kritičare, nego pesnike i pisce. Poznati novosadski književni stvaralac, pesnik, prozni pisac i dramaturg, Milutin Ž. Pavlov je tako zapisao: „Svetlana Ninković, raskošno i reklo bi se raskalašno sasipa boje. Njen likovni instinkt bez obzira na ubrzanje neumoljivo je jasan, koncizno ciljan u nameri da zadrži pogled, a njen likovni kolorit razotkriva naša lica u stvarnosti i sublimira raspoloženja. Prizivom crne grafičke boje na beloj podlozi iskrsavaju stamene konture otuđenih i frigidno urbanih građevina za koje bi samo likovno oko Đorđa de Kirka moglo kazati da ti i takvi obrisi valjano upozoravaju na sunovrat koju valja lečiti. Svetlana Ninković ne podilazi skladu boja, ona ih počesto u igri odraza miri u nemiru sa brižno negovanim kontrastima učestalo suočavajući i nemoguće dodire boje. No, takva jeste njena likovna dramaturgija. Boje nisu prevrtljive, jesu zavrtljive.”
Publiku je na izložbi pozdravio direktor CzK Aleksander Bako, postavku je otvorila i o slikarki govorila Mirjana Žakula, istoričarka umetnosti, rukovodilac Galerije, akademski slikar i magistar umetnosti Marjan Karavla pripremio, pregledno i informativno oblikovao katalog izložbe.
Autor: Branko Rakočević
Datum: 14, 02, 2011.