Likovi naših sugrađana – Titeljanin Marko Andrić pola veka proveo u Bosni, a pola u Vojvodini.
Marko Andrić opustio brčine ko Marko Kraljević. Jedar, puca od zdravlja dok pijucka rakuju koju je sam ispekao. Niko ne bi rekao da je zagazio u osamdesetu.
Kao da je sišao sa stranica neke Kočićeve priče, ovaj gorštak došao je 1951. iz Medne (kod Mrkonjić-Grada) sa ženom i četvoro dece.
Foto: medna.net
-Ništa nijesam imao! Samo 1000 dinara i nešto kukuruznog brašna!
Pa, ipak, žilav i vredan, i ovde u ravnici, brzo je pustio korene. Od Mesnog odbora kupio je nešto „kućice u brijegu2. Bila je bez prozora i vrata, pola otkrivena. Trebalo je isplatiti 13 hiljada, i džep prazan! U pomoć mu je pritekao Dalmatinac Pajo Pupovac, dobričina. Marko je zapeo i dug je vraćen („Obraz je obraz“). Čvrst kao zavičajne planine, radio je sve i svašta. Bio je stolar i „cimerman“, pa kolar i bačvar, zidao je štale, krpio je zadružne vršalice, rezbario bardačiće („Šta očima vidim, to se meni ne može oteti!“)…
U detinjstvu je čuvao ovce i koze i napajao se duhom epske pesme. Školu nije učio, ali sa slovima i novinama i danas druguje. A školu života odavno je ispekao. Gudi uz gusle i pamti austrougarski Bastar Vakuf s turskim imenom. Pola veka proveo je u pitomini Vojvodine, ali se i danas rado vraća u zavičajna brda. Poštovan je i ovde i tamo. U Titelu je drugovao s Milosavom Plavšićem, Ljubišom Matićem, Mihaljem Topolskimi Janom Huckim, a u Mednoj ima „tije' svojije' kolega“ s kojima se nadmetao u bacanju kamena s ramena. Jeo je gorak hleb drvoseče na Jastrepcu i Goču, pa u Bistrici kod Mojkovca. Uspeo je da u titelu podigne kuću i pomoćne zgrade i da zasadi „cjepače“, jabuke, vinograd i „ašlame“ (sorta trešanja). Kupio je i četiri lanca zemlje i obrađivao ih sve do lane. Lalama zamera što „uvijek jedu slanine“, a sam i dan-danas živi od „mlijeka, sira i kajmaka“. Vatreno pripoveda kako je „Nijemce dočekao na Čađevici“ minirajući im ćupriju i kako se nije prepao ni kad je na pruzi kod Oštrelja „sreo međeda“. Nosio je partizanska pisma i tesao po 91 šliper dnevno za partizanske pruge. Prekalio se u vatrama i olujama života.
-Ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji, ni u Bosni, niko nije mogao dalje da mi odbaci kamena s ramena, niti me mogao natskočiti, niti se porvati sa mnom.
Uostalom, na Hrbinama kod Kupresa postao je legenda još 1948. kada je natkosio 700 kosača i kad svoju kosu, zmiju kamenjarsku, nije hteo da da ni za najboljeg vola.
-Gde ćete počivati kad Vam dođe sudnji dan?
-Zemlja je svuđe jednaka! – odgovara nam filozofski mudro i mirno kao čovek koji, zaista, nema za čim da žali.
Tomislav Đokić, (Dnevnik, 20. februara 1988)
Deda Markica (tako smo ga iz milošte zvali) rodio se 8. maja 1908. a svoju plemenitu dušu ispustio je 12. marta 2004. u 96-oj godini života. Sahranjen je na titelskom groblju.
Autor: Dragan Kolak
Datum: 12, 05, 2011.