Beograd: Ambasador Mađarske u Srbiji Oskar Niković odbacio je danas kritike da selektivno pristupa pitanju sećanja na žrtve Drugog svetskog rata i naglasio da se o prošlosti ne sme ćutati, jer je to „jedini način da se oslobodimo njenog mračnog tereta“.

 

U otvorenom pismu koje je uputio Memorijalnom društvu „Racija 1942“ kao odgovor na njihove kritike zato što 11. februara tokom posete Opštini Žabalj nije obišao mesta stradanja nemađarskih žrtava iz Drugog svetskog rata, ambasador je pozvao da se progovori i o zločinima protiv Mađara koje su u jesen 1944. počinili jugoslovenski partizani.

Niković je u pismu dostavljenom i agenciji Beta naglasio da „nema govora o selektivnom pristupu po pitanju sećanja na žrtve Drugog svetskog rata“.

 

Kliknite ovde da biste videli vest u celini na sajtu rtv.rs »

 

U nastavku možete pročitati kompletan tekst otvorenog pisma objavljenog 22. februara 2011. na sajtu Večernjih novosti: 

 

„Ko izgovori, sam sebe optužuje – kaže izreka, pa u tom smislu valjda ne bi ni trebalo da odgovorim na kritike u vezi sa mojom posetom Žablju i Čurugu. Još bi se moglo pomisliti da mi nije čista savest.

Bilo bi verovatno najjednostavnije da kažem da je moj program u celosti sastavila Opština Žabalj, tako da je ono iskreno nadanje Udruženja „Racija 1942“, pri kraju kritike „da je propust učinjen nenamerno od strane protokola i predstavnika Opštine Žabalj” potpuno utemeljeno. Siguran sam da će uskoro i sami predstavnici Opštine Žabalj objaviti ovakvu korekciju.

Time, međutim, ne mogu da se zadovoljim. Naime, poziv iz Opštine bio je namenjen isključivo upoznavanju, do kojeg je – baš zbog mojih privatnih veza sa tim mestom – trebalo da dođe u dobrom, prijateljskom raspoloženju, tako da ga previše ne opterećuje protokol. Poseta nije imala za cilj odavanje počasti nevinim žrtvama. Zato ni nisam tražio da me domaćini odvedu na (već satrto) žabaljsko katoličko groblje gde počivaju neki članovi moje porodice. Sa moje strane bi bilo krajnje grubo da ne prihvatim u potpunosti pažljivo sastavljen program, jer sam smatrao da će poseta biti dobra prilika da se upoznamo i da stvorimo uslove za sledeće sastanke, posete i saradnju. (Tako je i bilo). Činjenica je da su me predstavnici Opštine odvezli na spomen-mesto mađarskih žrtava u Čurugu, ali ne radi odavanja pošte, nego samo radi obilaska terena. Domaćini su jednostavno želeli da mi skrenu pažnju na nedostojne uslove u kojima je iz godine u godinu rodbina mađarskih žrtava prinuđena da se seća svojih pogubljenih: da je to smetlište i mesto redovnog vandalskog skrnavljenja grobova. Bila je to prilika da predsednik Opštine ukaže na to da se traže rešenja za stvaranje uslova za humano i dostojanstveno oplakivanje.

Da ponovim: nema govora o selektivnom pristupu po pitanju sećanja na žrtve Drugog svetskog rata, kako vi navodite. Ovo uopšte nije bila prilika na sećanje ni na čije žrtve. Ni na mađarske. Radni obilazak jednog groba usred blatnog smetlišta u žalosnom stanju, bez polaganja ijednog cveta na slomljeni krst jedva se može da se nazove posetom spomenika mađarskim žrtvama. Odavanja pošte, dakle, nije bilo. Tačka. (Odnosno ne. Ni spomenika nema. Da ste ikada otišli na to mesto ne biste nikada rekli da je to spomenik, da je to mesto za odavanje pošte).

Mada, kao sto sam rekao, kritiku upućenu na moju adresu ne smatram osnovanom i ne sumnjam u iskrenu nameru Memorijalnog društva „Racija 1942“. Naprotiv, zahvalan sam sto ste otvorili ovo pitanje. Naime, tu se implicitno izgovara važan osnovni stav: odavanje počasti ne sme da bude selektivno, tu se ne sme koristiti dvojni aršin. Nevina žrtva je nevina žrtva, nema nacionalnu pripadnost, svaka od njih zaslužuje dostojanstveno sećanje. Moj pokojnik ne vredi više od tvog. Ako Memorijalno društvo „Racija 1942“ misli tako, onda se razumemo, i zahvaljujem se što mi je omogućeno da to potvrdim.

Svestan sam, naravno, da se ne slažemo oko toga da li su mađarske žrtve ubijene u jesen 1944/45. u Žablju i Čurugu (i na drugim mestima u Vojvodini) bile nevine. Ali se sigurno slažemo u tome da su srpske (i jevrejske) žrtve ubijene u raciji januara 1942. godine bile nevine, i da je to sramotno zlodelo mađarskih nacista (i njihovih lokalnih pomagača), i da će to ostati večita sramota u mađarskoj istoriji. Nego, mi sada moramo da razgovaramo i o tome da su zlodela jugoslovenskih partizana (i njihovih lokalnih pomagača) jeseni 1944. godine do dana današnjeg u izvesnoj meri tabu tema, i dok se o mađarskim zločinima glasno govori, dok su oni su javno priznati i pokajani. Zločinci su kažnjeni, spomenici su podignuti. (Oni postoje.) O zločinima protiv Mađara se još uvek ćuti. Trebalo bi i njih jednom priznati. Trebalo bi žrtve pošteno sahraniti. Mađarska zajednica čeka na to, srećom, verovatno ne bez nade. Vojvođanski Anketni odbor je već 2005. započeo rad na istraživanju zločina, Komisija za Tajne grobnice, koja je formirana od strane Ministarstva za pravosuđe takođe radi, a nedavno su Akademije nauka Mađarske i Srbije uspostavile zajedničke istorijske odbore za istraživanje tih događaja.

Međutim, sve je ovo samo na zvaničnom, „visokom“ nivou, i bojim se da se ove inicijative još nisu stigle do lokalnog stanovništva. Vidim i na primeru vašeg obrazloženja da je za vaše društvo teško prihvatljiva postavka da istraživanje istine može dovesti do zaključka da su zločini sličnih razmera bili počinjeni i nad Mađarima. Svejedno, vreme je da se sazna istina – u tome se poklapaju interesi i Memorijalnog društva „Racija 1942“ i mađarske zajednice.

Tereta mračne prošlosti ćemo se osloboditi ako o tome govorimo. Dovoljno je vremena prošlo i dovoljno su dobri odnosi između naših naroda da bismo mogli da započnemo razgovor i o toj mučnoj temi. Ona je ostala jedina prepreka u našem potpunom izmirenju. Treba da razgovaramo iskreno, otvoreno, ne takmičeći se u brojkama u želji da dokažemo ko je veći zlikovac.

Svestan sam da se mnoge rane još nisu zacelile i da je razgovor o gubicima još uvek težak. Ja smatram posebnim (dodajem: svojim životnim) zadatkom da doprinesem ovom razgovoru, i vidim, da postoji iskrena namera i u opštini, koja želi da se oslobodi seni strašnih događaja iz prošlosti, i želi da se okrene budućnosti. Ako smo sposobni da se obostrano poklonimo žrtvama i jedne i druge strane, ako ne osuđujemo jedan ili drugi narod, nego osudimo zločin i greh, onda smo već napravili prvi korak.

Spreman sam da se sretnem sa vama, pred bilo kakvim forumom da o ovim pitanjima razgovaramo, i obećavam da ću se truditi da iskreno odgovorim na svako teško pitanje.

Prošlost mora da se prizna. Vreme je da započnemo“.

Sa poštovanjem

Oskar Nikovic

Ambasador Republike Mađarske u Beogradu

Autor: Redakcija
Datum: 22, 02, 2011.