Svaka čast lekarima i njihovim savetima, ali izazovnoj šnicli, taze čvarcima i suvim vešaljkama teško odolevaju čak i vegetarijanci.

        Eee, u našim selima vreme svinjokolja je vreme opuštanja, vreme uživancije, vreme dobrog krkanja i odlične „prođe“ kuvane rakije i tazeg domaćeg vina!
        Šta reći o svinjokolju u Vojvodini? Ne, neću o turijskoj „Kobasicijadi“ i kačarevskoj „Slaninijadi“! I jedno i drugo preraslo je nivo lokalnog i postalo veliki biznis i turistička atrakcija. Hoću reč-dve o svojim (lepim) uspomenama iz Titela, gde sam godinama radio, upijao miris panonskog neba i plodne oranice i družio se s dobrim ljudima iz jugoistočne Bačke, preciznije iz Šajkaške! Eee, svaka paorska (tj. seljačka) kuća onamo zakolje bar dve-tri svinje godišnje. Ne zovu oni to pastrma, kao mi, ali zar je, uopšte, bitno kako zovu? Bitno je meso u izobilju, bitne su Sose kao prave kuvarice, bitni su vešti kasapi, bitni su pravi domaćini, ali i njihovi gosti „loderi“ (mangupi)! Eee, jednog od „lodera“ glumio sam i ja i to u kući svog kolege Dragana Kolaka, autentičnog Šumadinca iz Rio de Kragujevca, ali po „državljanstvu“ titelskog zeta! On, košarkaški visok i mršav kao maneken, otkad se prvi put napio žućkaste vode sa obližnje ločke Vodice, više u zbilji, manje u šali, govorio je:
        – Od svih salata najvolijem šunke!
        A šunke u Titelu ima u izobilju, ali i džigernjače, i čvaraka, i kobasica, i krvavica, i švargle, i čega sve ne! Utovi Dragan svinju, zakaže slavlje i pozove ženinog rođaka Borislava Jovanova, zvanog Bora Putko, da obavi kasapski deo posla. Pod džinovskim orahom, ja nešto kobajagi pridržavam, a Putko, onako temperamentan, uz „podršku“ piva, usta ne zatvara, a junačka desnica seva li seva. U ruci nož ne manji od sablje Kraljevića Marka! Remen slanine odvaja od kožice, a i ne gleda u njega.
        – Boro, tebi će da ode ruka! – trepćem ja preplašen.
        – Od čega?!
        – Od noža!
        – Je l' ti znaš mog oca?
        – Znam!
        – A dedu?!
        – Ne znam!
        – E, kad njima nije otišla ruka, neće ni meni!
        Dakle, bačka tradicija se nastavlja. Zar je važno što je Borin „baba“, tipičan Lala sa povećim stomakom, pao, možda baš, od holesterola, taman što je na pijaci rasprodao džinovske lubenice?! Važno je danas, a ko te pita za sutra!
        A titelski Mađar Beldi Vilmoš, zvani Vilika, vozač kamiona u titelskom Mlinu, sve do tamo devedesetih dovozio je u Paraćin (za pekaru „Izvor“) čuveno brašno. Doveze jednom tako i mene, a onda zajedno svratimo u moju Skoricu, gde ga oduševe punjene suve paprike. U povratku mi odveze drva u Titel. Kad ostavi volan i, po običaju, cugne dudovaču, pitam ga „koliko košta usluga“.
        – Tomo, nemoj da ti odvalim šamarčinu! – uzvraća on i hvata me za ruku.
        – Hajde da ti pokažem nešto!
        Vodi me u čardak (po naški: koš), a tamo – zinem od čuda! Kraj letava, nanizane pod konac, vise šunke i kobasice koje „dozrevaju“ na promaji. Naravno, zajednička „proba“ tih njegovih đakonija trajala je do duboko u noć, a na rastanku me umalo nije opet „izlemao“ što „neću“ da ponesem kući pola šunke. Tolika je ljudska širina bio taj bački Vilika. Bog da ga i na onom svetu uvaži!
        Eto, nedavno sam u kafani svom bivšem đaku, Veselinu Dobriću, kršnoj momčini iz Vilova kod Titela, „čvrsto“ obećao da mu u svom kraju nađem mladu, ako ne „novu“, onda makar „polovnu“! Uskoro će on kamionom u Krivi Vir po drva, pa ćemo, ako Bog da, u Paraćinu obaviti razmenu. Ja njemu „doživotnu kritičarku“ u kuću, on meni – bačku šunku! Šta bi drugo?!

 (Bilten, Paraćin, 13. januara 2011.)

Autor: Tomislav Đokić
Datum: 10, 02, 2011.