Miša Kraćica, radnik titelskog „Komunalca“, godinama živi na šlepu.
Prolazimo improvizovanim mostićem i zakoračujemo na šlep broj 26.808. Iz drvene „kocke“ na njemu izvija se dim, a na prozorčićima zavese. To je znak da smo pred „domom“ Miše Kraćice, čoveka koji živi na vodi.
Omaleni, nasmešeni domaćin u plavim radničkim pantalonama uvodi nas u svoj teskoban, ali vojnički uredan stan. Sobica sa plavim daščanim zidovima, čajna kuhinjica i „podrum“ pretvoren u ostavu. Ćaskamo zagledani u gole vrbake i virove Tise.
Ovaj šlep još pre deceniju pretvoren je u kuću na vodi. Odavde se nije zaputio na ka Dunavu, ni uz Begej, ni na sever, uz Tisu. Vlasništvo je „Komunalca“, Mišine firme. Ima četiri magacina. Sajlama je privezan za bitvu na obali, ali se noću kada duva jači vetar, ipak, ljulja i pucketa. Njegov jedini stanovnik (ako izuzmemo domaćicu Anu), rodom iz Belog Blata, se ne uzbuđuje zbog toga. Oguglao je i na veće nevolje, recimo na sante leda koje u pomamnom besu nekad i probiju šlep. Tada celu noć grmi, ali rečni vuk brzo interveniše kudeljom, kajlama i tovatnom mašću.
Miša je večito u stanju pripravnosti. Noću ga bude da lađarima natoči vode. Sem toga brodovima izdaje burad ulja, evidentira pristajanje i naplaćuje „parking“, čisti magacine… Ne sme nikud da otputuje. Samo se dva puta u radnom veku duže odvoio od šlepa (video Poreč i Kadinjaču), ali i tad je brinuo o svojoj kući koja se ljulja na Tisi. Leti ga nemilosrdno „pelcuju“ komarci i muči nesnosna žega, a zimi reže hladnoća. Reuma glođe zglob u kuku, ali Miša i ne pomišlja na bolovanje:
„Meni je nezgodno da kažem da neću da radim!“.
Ne, nema beneficirani staž.
Palaca plamen u naftari. Ako ne ćaska s Anom, svojim životnim saputnikom i sapatnikom, Miša prekraćuje veče televizijom. I ovde se kuva na struju, a na trpezi najčešće riba. Lovi je „sačmom“ oko šlepa. Zima se na reci otegne kao gladna godina, a s proleća obala zamiriše i damari života snažno zakucaju. U maju dođu vojnici, mornari. Oni su mu prvi susedi i prijatelji. On njih na kaficu, oni njega na vojnički pasulj.
A lađare u dušu poznaje. S njima divani na srpskom, slovačkom i mađarskom. Zimus je u gluvo doba spasao jednog od njih kad je sa „samohotke“ pijan bućnuo u ledenu vodu. Niko nije veći od malog čoveka, zaljubljenog u posao, reku i ljude. U svojoj kućici svakome pruži gostoprimstvo, a lađarima često i konak.
Miša Kraćica polaže račune i svojoj firmi, i Kapetaniji. Napunio je šest decenija, ali ostaje veran pitomoj Tisi i svojoj kući na talasima.
Tomislav Đokić („Dnevnik“, 3. decembra 1988)
P.S. Miša Kraćica svoju plemenitu dušu ispustio je 22 godine posle ovog razgovora za novine. Umro je 29. decembra 2010, u 82. godini života. Miša je kasnije otišao u penziju, „po sili zakona“! Po „sili vlasti“ (Koalicija „Zajedno“, 1996/98) i „kućica na vodi“, tj. „šlep 26.808“ otišao je u staro gvožđe. Kada su ga rezali i Miša je na svom srcu osećao rezove. Otada, više niko nije dočekivao i ispraćao brodove. Došla su neka druga vremena. A i brodova koji pristaju je manje, čak, ih i nema. Ne znamo hoće li dolaziti više i rečni mornari, jer je ukinut obavezni vojni rok. Sve je na „dragovoljnoj“ osnovi! Lađari, mornari i alasi, drage volje bismo vas dočekivali, ali više nema ko!
Autor: Dragan Kolak
Datum: 05, 01, 2011.