Mlada arhitektkinja iz Novoga Sada, Dragana Marjanović, kupila je u Mošorinu kuću od naboja.Ona je kupila kuću u kojoj je odlučila da živi i razvija ideje o modernom graditeljstvu sa starim materijalom.

        Ova želja pratila ju je tokom studija arhitekture u Novom Sadu, a posebno na praksi u Siriji i Kolumbiji. Posle nekoliko godina studijskog boravka u Africi i Latinskoj Americi, gde je izučavala zemljane građevine, zaključila je da su kuće od zemlje „jedno od neprevaziđenih ljudskih dela“. Posle magistarskih studija u Grenoblu (Francuska) vratila se u Srbiju i nastavila je da proučava bogato arhitektonsko nasleđe kuća od zemlje u rodnoj Bačkoj. Zato je i kupila jednu takvu kuću u Mošorinu, gde nastavlja da se bavi starim zemljanim kućama, projektovanjem novih u tom stilu, sa neizbežnim savremenim elementima.

           Ona kaže da su mnogi velelepni objekti u svetu sagrađeni od zemlje, te da se svet vraća najstarijem građevinskom materijalu – naboju, ćerpiču i pleteru. Razlozi su, veli, što su takve kuće zimi tople, leti hladne i neuporedivo jeftinije od drugih materijala. Još jedan razlog, koji Marjanovićeva nije pomenula, jeste radijacija koju zemlja najmanje emituje.

        Za vreme boravka u Ruandi (Afrika) saznala je za konkurs za postmaster studije na Visokoj školi arhitekture u Grenoblu (Francuska) i bila je izabrana među 20 studenata iz celoga sveta koji se svake dve godine onde obučavaju. U Grenoblu je to ujedno i laboratorija, istraživački centar i predstavništvo Uneska za zemljanu arhitekturu. Želja ljudi iz ove škole arhitekture je da ovi mladi i obrazovani ljudi nastave da šire znanja i praksu o zemljanoj arhitekturi u krajevima odakle dolaze ili u kojima rade.

         Tradicija gradnje kuća od naboja u Bačkoj imala je dugu tradiciju, ali je danas, na žalost, prekinuta, sa sporadičnim slučajevima gradnje. Kuće građene na ovaj način nazivane su „nabijače“ ili „bondručare“, od turske reči bondruk (bindirmek).  U  Moskovljevićevom Rečniku savremenog srpskog književnog jezika „naboj“ je zemlja nabijena među grede kućnih zidova, a sinonim je „bondruk“. Oni koji znaju (Marko Đavo)  kako se grade „nabijače“ kažu da se od dugih širokih dasaka („fosne“) napravi oplata širine 50-70 cm („šalung“) da bi se oblikovao zid. Zatim se unaokolo nasipa zemlja do visine od 50-70 cm, pa red trske i ponovo red zemlje, pri čemu se sve radnje ponavljaju do željene visine zida. Svaki sloj zemlje se poprska vodom i nabija maljem (odatle naziv „naboj“).

(Izvor „Blic“, Slobodan Mirić)

Autor: Redakcija
Datum: 04, 01, 2011.