Titel se ponosi svojim bregom Kalvarijom, a na njoj dominira oronula crkvica s neobičnom istorijom.

Foto: klubputnika.com

        Tisa beše bistra kao oko, a Titel skoro da nije imao bunara. Nisu Titeljanima ni bili potrebni, jer su pili vodu s reke.
        Bila je pre Prvog svetskog rata neka Marija, sirota, ali vredna, koja je zahvatala vodu na reci i za bakšiš je raznosila po mestu. Marija je naročito opsluživala breg, na kome su živele bogate gospođe. Ona je za to dobijala novac da preživi, ali je imala i jednu veliku strast: lutriju!
        Jednom je njen broj dobio premiju, ali nepismena žena to nije znala. Odnela je loz pismenom čoveku, bačvaru Šmitmajeru, čija je žena bila kuvarica u staračkom domu. On odmah otkrije tuđu sreću, ali to podmuklo prećuti. Još joj lukavo kaže: – Baci to! Nema ništa. Biće drugi put!
        Ona tako i uradi, a kad nesrećnica ode, bačvar uzme loz i podigne premiju državne lutrije. Tako bogat, kupi mlin na bregu, ciglanu (otvorena 1907) i kuću koju narod zove „Stara pošta“.
        Pošto je svet posumnjao u bogatstvo stečeno preko noći, Šmitmajer se pravdao pričom o snu u kome mu je crni čovek poručio gde da otkopa skriveno blago. Tvrdio je da mu se san pretopio u javu i da se „tako“ obogatio kopajući na tajnom mestu na Kalvariji.
Kasnije je, ipak, otkrivena prevara i Marija ga je proklela: – Dabogda mu Bog uzeo ono što mu je najmilije! Dabogda ga grom spalio! Dabogda mu kosti mira ne imale!
        I kletva je bačvara sustigla. Umrla mu je dvanaestogodišnja kći, prava lepotica. Tad se grešnik uplašio i pokajao, pa je na vrhu Kalvarije podigao crkvicu, neku vrstu vlastite „pokajnice“. Na njenom zidu se nalazio lik preminule devojčice. No, božja kazna se na tome nije zaustavila. Vremenom je grom počeo da pogađa crkvicu na lepom vidikovcu. Zatim su noćni posetioci obili vrata i opljačkali ono što je imalo da se opljačka. Na kraju su znatiželjni tragači za blagom i deca u igri prekopali pod crkvice. Ispreturali su kosti Šmitmajerovih, koji su nekoliko decenija tu bili sahranjivani, a psi su sve kosti razvukli.
        Danas mnogi s čudnom strepnjom zastaju ispred opustošene crkvice avetinjskog izgleda.

Tomislav Đokić (Dnevnik, 16. decembra 1990)

P.S. Za najistureniji, jugoistočni deo Titelskog brega sa vidikovcem u narodu se odomaćio naziv Kalvarija, što bi bilo neprimereno geografsko ime (toponim). Reč kalvarija na starolatinskom calvarium, od calvaria lobanja, prevod je aramejske reči Golgota. U „Prometejevom“ Rečniku (Klajn/Šipka) znači put Isusa Hrista do Golgote, gde će biti raspet, a figurativno znači duge i velike muke; ispaštanje, trpljenje. Put od „grobljanske“ ulice koji je vodio ka tvrđavi na bregu, bio je , kažu, popločan i oivičen stubovima-statuama, a na samom vidikovcu (donedavno) postojala su tri kamena bloka sa krstovima, te je verovatno ljude podsećao na Golgotu u Jerusalimu, brdo na kojem je raspet Isus. Otuda i naziv Kalvarija za taj deo Titelskog brega.

         Primerenije bi bilo da se taj deo zove Gradina. Onde je nekada (do 1699) bio utvrđeni grad, a posle Karlovačkog mira dogovoreno je da se tvrđava, porušena u austrijsko-turskom ratu, više na obnavlja. Materijal je razvučen za gradnju kuća i ko zna još za šta. Tek ostataka grada nema, a ono što je i ostalo prekrili su zemlja,vreme i nemar. Srpska reč gradina znači ruševine, ostaci staroga grada, mesto gde je nekada bio grad; stara tvrđava, staro utvrđenje. Nije li logično, a tek koliko bi bilo lepo, da se ovo mesto na Titelskom bregu zove Gradina, i vidikovac na njemu. Pa još da se uredi. A naročito da se sa najlepšeg mesta sa pogledom na Banat i Srem ukloni ružni toranj 063 mobilne telefonije. Koja li je lokalna vlast izdala dozvolu i izdala lepotu? Neka druga, „jednoumna“ vlast je imala više sluha. Pomenutom putu je davnih dana (posle Drugog svetskog rata) dala ime Ulica put za grad. Kako to lepo zvuči!!! Ulica ima samo jednu kuću. U kući na broju jedan živi porodica Nemet. Kakav lep osećaj na Putu za grad!

Autor: Dragan Kolak
Datum: 19, 11, 2010.